Da li se srpski radnik u stranoj fabrici oseća gore nego običan šraf? Jer jednako je zamenljiv, ali za razliku od šrafa ima potrebu da napravi pauzu, uzme bolovanje ili ode na odmor, a da po povratku ne ostane bez posla.
Gde je donja granica u ugrožavanju prava radnika?
“Ja lično mislim da ne postoji ta granica. Do kog nivoa može da padne smanjivanje prava zaposlenih – prosto nema granicu”, kaže predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović.
POVEZANE VESTI
Prvi čovek Samostalnih sindikata Srbije dalje objašnjava: očajni u potrazi za poslom, radnici, kaže, pristaju na sve, a sindikalne varnice ni na vidiku. Simptomatično, konstatutje, u stranim kompanijama koje su prethodnih meseci na lošem glasu – nema sindikalnog organizovanja.
“I mi kao sindikat ne možemo da reagujemo, jer mi tamo nemamo članstvo. Ljudi se plaše da uđu u sindikat, zato što im se automatski preti otkazom”, dodaje Orbović.
Unija koja štiti prava poslodavaca u ovoj je priči na strani radnika. Predsednik te institucije tvrdi: kada je ugovarala posao, država je stranim investitorima dala preteranu slobodu, što ipak ne znači, kaže, da su namere države bile loše.
“Sigurno da država ne stoji iza toga da kaže ‘zaposlite vi naših 1.000 državljana, a mi ćemo vam dati da sa njima radite šta hoćete’ – to sigurno nije tako. Ali strani investitor dolazi s idejom da ostvari maksimalni profit, da će plate biti najniže, ali da će produktivnost biti zahtev da se svaki minut na poslu bude maksimalno iskorišćen”, navodi predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković.
Na papiru, kažu u Uniji, sve je uvek u skladu sa Zakonom o radu, i čik nek neki radnik progovori o onome što ne valja. Da mu se krše osnovna ljudska prava, za to čujete tek kad taj isti radnik ostane i bez radničkih.
