Kad su u pitanju javne nabavke, stanje se i nije bitno promenilo, tenderi se i dalje nameštaju, samo su mehanizmi drugačiji, kažu gošće Novog dana Jasmina Marković iz udruženja "Ponuđači Srbije" i novinarka Milica Šarić. To se radi kroz konkursnu dokumentaciju, ali i tehničku specifikaciju, a izvršavanje ugovora je "siva zona", navodi Markovićeva.

Sistem javnih nabavki u Srbiji se primenjuje od 2002. godine, a njegovo uvođenje imalo je za cilj transparentno i efikasno trošenje novca poreskih obveznika. Srbija u proseku godišnje za obezbeđivanje radova ili usluga neophodnih za funkcionisanje lokalnih samouprava ili organa na republičkom nivou, potroši oko 300 milijardi dinara.

Prema podacima OEBS-a, koji je još 2012. godine prvi put napravio Korupcijsku mapu u javnim nabavkama u Republici Srbiji, tada je identifikovan 21 mehanizam koji su ponuđači i naručioci koristili da bi prekršili ili zaobišli Zakon o javnim nabavkama.

Kako danas funkcioniše sistem javnih nabavki?

Milica Šarić, novinarka Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, koji je mesecima istraživao koji su problemi u sistemu javnih nabavki, kaže da su zaključili da stanje nije zadovoljavajuće. „Problem nije rešen, zakon ima velike mane, i u samom zakonu i u primeni. Ukoliko se stvari ne promene, ovo nije zadovoljavajući način da se tih 300 milijardi dinara potroše“. Ona ističe da ukoliko se ne sprovode nabavke na odgovarajući način, ni građani nemaju korist i interes od nje. Interes, s druge strane, uglavnom tu imaju ponuđači kojima su te nabavke nameštene, a može da ima i naručilac, dodaje.

Kaže da ne vidi da se išta promenilo od onoga što je naveo OEBS 2012.

Jasmina Marković, predsednica poslovnog udruženja „Ponuđači Srbije“, kaže da se javne nabavke najčešće nameštaju kroz konkursnu dokumentaciju – da uslovi budu takvi da samo određen ponuđač dobije, ili da samo on  može da konkuriše. Najčešće se dešava da se dodatni uslovi prilagođavaju konkretnom ponuđaču (traže se sertifikati i atesti koji nisu potrebni i sl…) Uz to, dodaje, ide se i na tehničku specifikaciju – da se katalog ponuđača bukvalno prekopira u tehničku specifikaciju, a traži se da se ne odstupa od tehničkih karakteristika, pa se dešava da samo jedan ponuđač može da konkuriše i da dobije posao.

Ostali zainteresovani (koji nisu „prošli“) mogu, kaže Markovićeva, da traže, po zakonu, pojašnjenje konkursne dokumentacije i da traže od naručioca da se ona izmeni, ali u 90 odsto slučajeva, ističe, to se ne desi – ne prihvataju.

Šarić kaže da ukoliko naručilac to odbije, ide se pred Republičku komisiju za zaštitu prava pri porcesu nabavki, ali da tu nastaje problem. Ona može da poništi ili odbije zahtev (nabavku), i to se nekad sprovodi, a nekad ne sprovodi, dodaje. Problem nastaje kad odbiju, neka firma ima pravo da ode na Upravni sud, a to traje dugo, oko dve godine, čak i kad donese presudu da je firma oštećena tenderom, vraća ponovo na odlučivanje republičkoj komisiji, kaže Šarićeva. „A republička komisija u 100 posto slučajeva, kako smo istraživali, odluči identično“, naglašava novinarka CINS-a.

Tužilaštvima je od 1. aprila 2013. do 1. decembra 2017. pokrenuto 175 krivičnih postupaka. Većina je u toku ili su krivične prijave odbačene, dok je deset posto završilo optuženjem.

Šarić kaže da je to drugi vid zaštite prava – da je to krivični postupak. „Krivični zakon propisuje zloupotrebu u javnim nabavkama i i tu je žalosno… Ima pet presuda“, navodi. Smatra da je potrebna edukacija tužilaca kako prepoznati nameštenu javnu nabavku.

Novinarka CINS kao primer navodi i to da Privredna komora Srbije ne proverava, već na osnovu određenih dokumenata daje uverenja nekom ponuđaču da je roba domaćeg porekla, čime on ima prednost na tenderu (preferencijal, mera kojom se štiti domaća privreda), ali da je nedavno utvrđeno da je jedna gospođa uložila prigovor i da se ispostavilo da uverenje nije tačno.

U poslednjih pet godina je više od 24.000 takvih uverenja izdato, navodi Šarićeva, konstatujući da ko zna koliko je netačnih. „A dobili su prednost na teenderu tako“.

Leks specijalis i izbegavanje zakona na drugi način

Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić rekao je da će izmene Zakona o pristupu informacijama, ukoliko budu usvojene, onemogućiti javnost, a na medije, da pitaju Telekom, Koridore, Železaru, EPS bilo šta…

Šarićeva ističe da novinari koriste zakon da bi dobili informacije koje neće da im daju.

Markovićeva dodaje da će se to odraziti i na ponuđače, jer i oni koriste masovno taj zakon, ako hoće da provere nešto, a nemaju drugu  mogućnost. Procena vrednosti javne nabavke je i dalje tajna, pa smo savetovali ponuđače da to proveravaju putem tog zakona, dodaje. Takođe, ukoliko nisu sigurni kako se izvršavaju ugovori, da li se fakturišu po ugovorenoj ceni, savetovali smo da provere, kroz taj zakon, i da dobiju informaciju, navodi.

Markovićeva kaže da, ipak, transparentnost ide u dobrom smeru, da je, na primer, zakon u 2012. bio takav da je sve bilo netransparentno – naplaćivala se konkursna dokumentacija, sve je bilo tajno. „Ali drugi deo – što se tiče izvršanja ugovora – je siva zona, netransparentan… Takođe da li se nameštaju tenderi – nameštaju se – samo su mehanizmi pomereni u neku drugu stranu, da bi drugačije moglo da se izvede to… I dalje se nameštaju tenderi, i to u velikoj meri, a dokaz za to je broj ponuda koje se podnose po postupku“, naglašava Markovićeva, konstatujući da u proseku ima po tri ponuđača po postupku.

U 40 odsto slučajeva je samo jedan ponuđač, tu onda nema transparenstnosti, nema konkurencije i to je dokaz da se stanje i nije bitno promenilo, ističe Markovićeva.

Mi imamo izbegavanje zakona o javnim nabavkama na druge načine – transparenost se možda povećala – preko zakona možete da imate određene informacije – ali imate odredbe na koje se ne primenjuje zakon – kao što je leks specijalis, imate posebne vidove sporazuma sa drugim državama i velike izuzetke, u kojim ne morate da sprovodite zakon o javnim nabavkama, a onda to nije transparentnost, zaključuje novinarka CINS-a Milica Šarić.