Najdeficitarnije profesije poremetile odnose u zaradama: Zanatlijama visoke plate, stručnjacima sloboda da rade i za druge

Srbija je nekad imala odlične majstore ali ih je malo plaćala i u privatizaciji jeftino prodavala. Sada su poslodavci spremni da ih dobro plate, ali njih više nema. Otišli su ili u penziju, ili u inostranstvo gde zarađuju bar tri puta više. Mladi, poučeni njihovim iskustvom, nerado se opredeljuju za zanate čak i kad donose zaradu u rangu inženjera ili čak programera koji su najbolje plaćeni u Srbiji.

Procenjuje se da našem tržištu rada nedostaje oko 20.000 vozača, pre svega „C“ i „D“ kategorije i oko 30.000 zanatlija različitih profila. Među njima samo građevinske firme ne mogu da popune oko 1.700 pozicija atestiranih varilaca, o čemu svedoči nedavno objavljen podatak da se na ukupno 143 oglasa javilo samo 13 radnika. Nedostaju i stolari, tesari, vodoinstalateri, električari, keramičari…

Što na račun, što na ruke

Dok se velike kompanije nekako snalaze, male firme sve više se oslanjaju na zanatlije iz trećeg doba, svesne da će za koju godinu problem biti daleko veći. To je dovelo i do poremećaja u odnosu zarada koje se isplaćuju majstorima i visokoobrazovanim kadrovima, piše magazin Biznis i finansije. Poslodavci se sve češće suočavaju sa pitanjem koliko bi trebalo platiti inženjera ili ekonomistu, ako keramičari zarađuju i po 3000 evra, vodoinstalateri oko 2.000, a električari i stolari više od 1.000 evra. Vozači imaju preko 1.000 evra a oni koji rade u međunarodnom teretnom transportu do 3.500, varioc sa početnih oko 1.000 ubrzo dostigne i do 2.000 evra, dok bi u inostranstvu dobio dva do tri puta više.
Kako firme rešavaju problem nedostatka određenih kvalifikacija, a da formalno ne ugroze ravnotežu koja je uspostavljena među zaradama, shodno stepenu stručnosti? Jedno od „rešenja“ je da sve ili najveći broj zaposlenih prijavljuju na minimalnu zaradu ili nešto tik iznad nje, dok se „na ruke“ isplaćuje drugi deo, shodno kvalitetu radnika, njegovoj diplomi i stanju na tržištu rada. Taj drugi deo poslodavac i radnik obično dogovaraju u “četiri oka, uz uslov da se o ukupnoj visini zarada ne razgovara unutar firme.

„To je zakon ponude i potražnje. Što je manje zanatlija na tržištu rada, uslovi za njih postaju sve bolji jer se poslodavci tako bore za preostali kvalifikovani i kvalitetni kadar. Ali, u svakoj kompaniji mora da postoji određena nivelacija plata u okviru kvalifikacija koje zaposleni imaju. Ako raste plata vozača, to mora da se odrazi i na zarade visokostručnog kadra, inače bi došlo do nezadovoljstva”, kaže Miloš Turinski iz kompanije Poslovi.Infostud i dodaje da uporedo raste i cena zanatskih usluga, pa krajnji ceh plaćaju građani.

Zanati imaju perspektivu

„Mi imamo nesklad između sistema obrazovanja i tržišta rada, ali i veliku nezainteresovanost mladih za upis na zanatske smerove koji donose sigurno zaposlenje. Zato je nužno promovisati deficitarna zanimanja, jer se još uvek smatra da zanati nemaju perspektivu i da ne mogu da obezbede visoku platu. A stvarnost je upravo suprotna”, ističe Turinski.

Prema rečima Gorana Aleksića, generalnog direktora Poslovnog udruženja Srbijatransport, poslodavci su prinuđeni da zapošljavaju vozače koji se nađu na tržištu rada, bez mogućnosti da selekcijom preuzmu najbolje. To im stvara dodatne troškove i pad kvaliteta usluge, što narušava odnose sa partnerima. Ipak, zarade vozača rastu, jer je to način da firme zadrže postojeće i privuku što kvalitetnije nove kadrove.

„Uslovi rada u drumskom saobraćaju vrlo su raznovrsni. Imate autobuski prevoz koji može biti gradski, međumesni, međunarodni, turistički, dok u teretnom imamo unutrašnji i međunarodni, zatim hladnjače, prevoz žive stoke, specijalnih tereta, vangabaritni prevoz. Sve zavisi i od firme, neke imaju stalne ugovore, druge rade vanredni transport. Zato se i zarade vozača razlikuju, od oko 80.000 dinara u javnom gradskom prevozu do 250.000 za međunarodni teretni saobraćaj, koji povlači najkvalitetnije kadrove. Ali, i inženjerski kadar je jako tražen i dobro plaćen, tim pre što za taj profil postoji čitav spektar mogućnosti“, kaže Aleksić.

On dodaje da većina poslodavaca na razne načine stimuliše kvalitetne radnike - vozače motivišu novim vozilima ili dobrim turama, sa inženjerima sklapaju posebne ugovore koji predviđaju stimulacije za postignute rezultate. Obezbeđuju i razne vrste pomoći i pozajmica za edukaciju ili rešavanje porodičnih problema.

Stolarska bolest i žrtve

I u građevinarstvu, posebno u sektoru visoke gradnje, nedostatak zanatlija za spoljne i unutrašnje radove postaje sve ozbiljniji. Miloš Luković, diplomirani inženjer šumarstva koji radi u proizvodnji montažnih kuća, kaže da sa dva kvalifikovana stolara „pokriva“ smene, ali da oni imaju blizu 70 godina, rade iz penzije.

„Mladih nema. I oni koji dođu na obuku brzo se pokupe i odu, a majstori koji bi trebalo da ih obučavaju zanatu, boluju od ’stolarske bolesti’ - neće sve da otkriju, ne prenose znanje baš kako treba. Za godinu, dve ili tri ja ću imati ozbiljan problem, a na uvoz radnika se ne može mnogo osloniti jer sa Istoka dolaze uglavnom fizički radnici, treba dosta vremena za njihovo obučavanje. Najteže je sa stolarima. Oni su potrebni stalno, jer se ne rade samo montažne kuće koje su cikličan proizvod, već u pauzama, dok se na terenu montira i rade unutrašnji radovi, u fabrici se odvija serijska proizvodnja drvene ambalaže kako tu ne bi bilo praznog hoda. Mora da postoji više programa da bi se posao odvijao bez prekida i zadržali ljudi”, kaže Luković.
On navodi da radnike plaća po satu, pa stolari zarade do 100.000 dinara. Slična je i zarada inženjera, koji to teško podnose jer ne mogu da uspostave autoritet ako su im plate gotovo izjednačene sa nižim kvalifikacijama.

„Nekada je bilo mnogo više zanatlija, pa su razlike u platama između njih i inženjera bile veće. Sada, da bi zadržali stručnjake, dajemo im prostor u toku radnog vremena da kad završe projektovanje za nas, mogu da ugovaraju i sa drugim firmama i tako zarade više. To svi uglavnom rade. Takođe, možemo i sami da angažujemo građevince ili arhitekte sa strane, ne moramo da ih držimo na plati. Sličan je odnos i sa električarima i vodoinstalaterima, oni nam nisu potrebni svakodnevno pa ih na terenu u gradnji kuća angažujemo kao podizvođače”, objašnjava Luković i dodaje da je sa izgradnjom montažnih kuća ova godina lepo krenula, primetan je porast u odnosu na prošlu i posao imaju svi proizvođači.

Gde ima viška

Za razliku od njih, uz neke izuzetke u niskogradnji koja je vezana za državne projekte, nema previše sklopljenih ugovora, tvrdi Stojan Čolakov, predsednik Građevinske komore Srbije koja okuplja petnaestak većih firmi.

„Na plaćanja se čeka od tri do šest meseci, pa je i većina projekata na čekanju. To znači da ove kompanije imaju viškove radnika. Zato zadržavaju samo neophodne za održavanje građevinskih mašina i stručnjake vezane za centralu, jer neko mora da pripremi ponudu, završi započeto ili nastavi projekat koji je bio zaustavljen zbog neplaćanja. Ali, to ne pogađa sve firme u sektoru, neka preduzeća imaju prednost pri ugovaranju”, kaže Čolakov.

Podseća da su velike domaće kompanije prošle prvo period sankcija, potom bombardovanje i obnovu zemlje, pa privatizaciju sa stečajevima i likvidacijama. Potom im je bio otežan pristup poslovima, tenderi su se raspisivali kao da se ovde ništa nije dešavalo, sa uslovima koje te firme nisu mogle da ispune, objašnjava Čolakov zašto kroz sva ta događanja nismo uspeli da sačuvamo brojne profile radnika.