Ekspert objasnio zašto Rio Tinto treba u Mačvi da pravi banju, i uporedio zaradu od litijuma i od turizma

On smatra da za Srbiju to nije dobro i da ima boljih načina da se ostvari ekonomski pa i društveni boljitak i ovoj kompaniji, po drugi put, ozbiljno predlaže da na zemljištu koje je kupila u Mačvi, u dolini Jadra, umesto rudnika otvori banjski kompleks.

"Ljudi prave šalu na to što sam rekao da bi bilo bolje da Rio Tinto pravi banju, ali to uopšte nije bilo bez osnova. Mačva je najbogatija termalnim vodama u Srbiji. Može tamo sigurno da se napravi banjski kompleks sa 1.000 ležaja, bez preterivanja, kako to rade u Mađarskoj, na primer. Srbija je 2022. imala 12 miliona noćenja sa 2,2 milijarde prihoda, kad to raspodelite vidite da svaki turista potroši oko 180 evra dnevno (što na noćenje, što na hranu i ostalo). Neka banja radi sa 55 odsto popunjenosti tokom godine, tj. 200 dana, što je realno za banjski turizam. Time možete ostvariti dodatnih 36 miliona evra prihoda od turizma. Mačva bi imala i širu korist - to bi podstaklo razvoj lokalne poljoprivrede, uslužnih delatnosti i malih i srednjih preduzeća. Rio Tintu bi takođe dobro došlo da kaže kako je uradio nešto pozitivno. Pritom, sav taj novac koji se ostvari direktnom i indirektnim delatnostima ostaje ovde."
Vasiljević kaže da Srbija, sa druge strane, nema potrebe za litijumom, te da će Rio Tinto rudu izvoziti napolje i tamo praviti profit.

"Da ne pričamo o efektu po okolinu. Kažu da će litijum biti šansa za zelenu tranziciju Srbije. Kako?! Kako će rudarenje u bilo kojoj oblasti da doprinese zelenoj tranziciji? Drugo bi bilo da ovde imamo kompletnu industriju sa automobilima kao krajnjim proizvodom pa da kažemo kako posredno tome doprinosi, ali i tada bi isplativost bila pod velikim znakom pitanja jer bi, ukoliko bi hteli da postignemo evropske standarde, ulaganja u zaštitu životne sredine morala biti tolika da se investicija ne bi isplatila.
Istovremeno, srpska IT industrija je prošle godine izvezla 4 milijarde evra proizvoda, odnosno usluga, to je mnogo i biće još više. Imamo turizam, imamo IT tehnologije, imamo poljoprivredu, imamo toliko dobre zemlje da možemo da proizvodimo ekskluzivne proizvode. Zašto ne industrija koja kao krajnji proizvod daje visok stepen obrade, ne sirovine. To treba da bude strateško opredeljenje države. Razvojna šansa Srbije nije rudarstvo, nije u prljavim tehnologijama."

Na pitanje zašto od najviših državnih zvaničnika dobijamo poruke da bi projekat Jadar Srbiji doneo brojne i krupne koristi, te da su njegovi protivnici „neznalice“, Vaisljević kaže da znamo kakva je saradnja Srbije i Rio Tinta.

"Ugovor niko javno nije video. Srbija je prošlog septembra potpisala memorandum o razumevanju sa Evropskom komisijom o strateškom partnerstvu za baterije i kritične sirovine, koji uključuje litijum. Šta on znači? Nemamo pojma. Država je potpisnica raznoraznih međunarodnih sporazuma, a mi kao stanovnici, ili kao privreda, ili kao institucije ne znamo šta se očekuje od nas, šta mi moramo, ne moramo, šta možemo ili ne možemo da radimo. To je naopako i to dovodi do sve gore i gore situacije. Vi kad nešto krijete, vremenom se to sve više gomila i problem naraste do tačke nerešivosti. Nedavno smo čuli kako je stav dela vlasnika Rio Tinta iz Amerike da je puštanje ove kompanije u Srbiju deo koncepta takozvane „Moderne ekonomije“. Šta bi to trebalo da znači? Uvrtanje ruke?"

Na pitanje o rizicima, Rio Tinto je, reagujući na njegovo gostovanje u Novom danu, saopštio da je izneo „nekoliko netačnih tvrdnji”, navodeći da neće biti sumporne kiseline ni u jednom otpadnom ostatku nakon prerade jadarita, Vasiljević kaže da ne zna šta je bilo netačno:

"Ekstrakcija litijuma iz jadarita se ne radi nigde u svetu. Dakle, ovo je eksperiment. Oni hoće u praksi da sprovedu nešto za šta su rađena tek neka laboratorijska ispitivanja i pozivaju se na iskustva koja liče na nešto što bi moglo ovde da bude. Da li je to dobro ili nije, ne znaju ni oni, niti bilo ko drugi dok se u praksi ne pokaže. Dakle, moje tvrdnje jesu malo drugačije ali isto su toliko tačne koliko i njihove."

On navodi da pasnost realno postoji jer bi se koristili reagensi koji su u startu opasni.

"Rio Tinto sam kaže da će koristiti 320.000 tona sumporne kiseline godišnje, a sadašnja godišnja potrošnja u Srbiji je 400.000 tona, što znači da će biti skoro duplirana. Kažu da će na kraju taj otpad da bude u čvrstom stanju, ali on je i dalje opasan otpad Srbija inače ima sveobuhvatni problem sa opasnim otpadom."
Stručnjaci upozoravaju da to nije jedina opasnost po životnu sredinu.

"Tako je. Čak i da bude sve kako Rio Tinto kaže, za svaku tonu proizvedenog litijuma generiše se ugljen-dioksid, što je gas sa efektom staklene bašte. Mi smo se obavezali kao država da ćemo do 2030. godine ukinuti trećinu emisija iz 1990 godine. Kako ćemo to da uradimo ako ćemo ovakvim tehnologijama da dodajemo? Ionako imamo problem sa odricanjem od uglja i zatvaranjem termoelektrana, kao najvećih zagađivača. To bi trebalo da bude podzemni rudnik. Na sajtu Rito Tinta piše, nisam to ja izmislio, da postoje pitke podzemne vode na dubini od 30 metara. Podzemno okno sigurno nije na dva metra ispod zemlje. Ne razumem kako misle te vode da zaštite. I šta ako se desi prodor u taj veliki podzemni rezervoar? Reći će - jao izvinite. U toku su klimatske promene. Šta ako se desi izlivanje reka i rudnik bude poplavljen? Kako će to da reše?Lično mislim da su mogući rizici vrlo realni i da su značajno veći nego bilo koja dobit. Ne raspravljam o tome da li je tačno ili netačno to što Rio Tinto kaže. Čak i da je tačno, mišljenja sam da to za Srbiju nije dobro i da ima boljih načina da se ostvari ekonomski pa i društveni boljitak."

Na pitanje šta znamo o iskopavanju Jadrita kod Loznice kao i da li možemo rudarenje litijuma da proglasimo za razvojnu šnasu Srbije, sagovornik novine Nova kaže isplativost predmet procene investitora - da li će i kada, novac koji je uložio da mu se vrati i da zaradi.

"U ovom slučaju, to je investitor u rudnik, koja god firma da je u pitanju. Država je, prema našim propisima, vlasnik svih mineralnih bogatstava i ona ulazi u partnerske odnose sa investitorom dajući mu rudu pod određenim uslovima. Kakvi su ti uslovi, u ovom slučaju mi ne znamo. Ugovor između Rio Tinta i Srbije niko u javnosti nikad nije video, pa ne znamo ni šta je dogovoreno. Efekat tog zajedničkog posla je da država ima pravo na rudnu rentu. To je jedino što je ovde zagarantovano kao prihod. Rudna renta u Srbiji, za tu vrstu eksploatacije, je pet odsto od prihoda. Cena litijum-karbonata, kao krajnjeg proizvoda vađenja rude i njenog obogaćivanja varira i trenutno je oko 13.500 dolara. Procenjeno je da bi se u Jadru godišnje dobijalo 24.000 tona ovog proizvoda i kada se to pomnoži sa trenutnom cenom i od toga izračuna 5 odsto, dobije se 16 miliona dolara."

On smatra da to samo po sebi za državu nije ništa, ali je pitanje i da li će država i toliko da dobije.

"Po našim propisima, onaj ko eksploatiše rudno bogatstvo sam prijavljuje koliko je rude izvadio i koliko je od toga prihodovao. Ne tvrdim da će neko da obmane državu, ali postoji dosta širok prostor za tumačenje koliko je ko rude zaista izvadio iz zemlje a koliko je prijavio. Srbija ima samo tri republička rudarska inspektora. To je jako mali broj koji ne može da kontroliše sve one koji se bave eksploatacijom mineralnih resursa, da li rade po propisima. Kad je pitanju angažovanje radne snage, Rio Tinto sa jedne strane tvrdi da će proces eksploatacije biti automatizovan, što znači vrlo malo radne snage, a i ako je bude bilo, vrlo je upitno ko će tu da radi. Postojeći rudnici nemaju dovoljno rudara. Hoćemo li da uvozimo rudare iz Nepala, iz Šri Lanke, pošto nam odatle sad dolaze vozači autobusa? Ako se to desi, oni će sve što zarade da skupe i odnesu kući. Treće, država će toj kompaniji dati besplatno infrastrukturu – put koji se gradi, struju…sve besplatno. Vrlo je izvesno da će dobiti subvencije, kao što su mnoge druge firme dobile. Ako dobiju 5.000 do 10.000 evra po radniku, investitor će praktično imati pokrivene troškove poreza i doprinosa na plate. Kad podvučete crtu, država će u najboljem slučaju dobiti tih 16 miliona dolara godišnje. Da li je to dovoljno da se Srbija nosi sa svim potencijalnim problemima koje takva eksploatacija objektivno ima?"

Pogledajte još: