Arhitekta Slobodan Jović ističe da je urbanistički plan jedina prepreka da investitor radi šta želi i ono što omogućava da struka uređuje grad i, mada Srbija ima kulturu planiranja gradova, to je jednostavno u nekom periodu napušteno, "i sada imamo igru gluvih telefona između građana s jedne strane, i investitora sa druge". Dodaje da investitori i gradska administracija pričaju o razvoju grada isključivo kao privredne delatnosti, dok građani razmišljaju kakav će im biti kvalitet života. "Mi smo zatočenici toga da se gradovi razvijaju isključivo da bi se na taj način ekonomija podizala, interes građana za kvalitetnim životom u gradu ostaje po strani", ukazuje Jović. Njegov kolega Bojan Kovačević se slaže i ističe da se u Srbiji "grad pre svega dozivljava kao ekonomsko polje" i dodaje da je "strašan problem ove zemlje što zakoni stalno bivaju fingirani i "razvijen je mentalitet gde urbanistički plan kaže pet spratova, a ja odmah pitam - 'je l' može sedam', to je primer neke mentalne poremećenosti da kad mu kažete jedno, on odmah pita drugo".
„Urbanizam počiva na restriktivnosti, da bi gradovi imali iole zdrav kontinuitet postoji sistem šta sme a šta ne sme da se radi“, ukazuje Kovačević u emisiji „Da razumemo“ na TV N1.
Jović smatra da je problem što nemamo viziju kakvu sliku grada želimo da prikažemo i kakvom kulturnom korpusu pripadamo.
Povezane vesti
„Mislim da vučemo ka centralnoazijskim zemljama koje kreiraju sopstvenu sliku koja je mešavina nekih drugih kultura, umesto da se oslanjamo na naše kulturne tradicije mi stvaramo takvu sliku“, navodi on.
Dodaje da „ne postoji izbalansiran odnos da se sa jedne strane pruži mogućnost investiranja u grad, a sa druge zaštite interesi građana“.
„Mi u društvu negujemo tradiciju diskontinuiteta i možda nekad i treba to da prihvatimo. Svi koji su se bavili ispitivanjem razvoja gradova u Srbiji videli su da su se dešavale radikalne promene u gradovima koje su ostavljale posledice na prethodnu urabanističku celinu. Nije pitanje promene nešto što je nužno loše, pitanje je šta to donosi. Ovde je problem što je ovo čista priča vezana za tržište nekretnina, ne moramo biti magovi tržišta da ako napravite zgradu u centru grada da će ona da vredi i da ćete lako prodati stan, mi smo šampioni u tome“, kaže Jović.
Dodaje da se traže najlakša rešenja i ističe da administracija drži sve poluge moći.
„Mi u ovom trenutku imamo nedvosmisleno administracije koje isključivo rade u korist investitora i nas nema ko da zaštiti, i onda se snižava kvalitet života. U Novom Sadu se za deset godina broj stanovnika uvećao za 20.000, a toliki broj stanova je izgrađen za tri godine. Jasno je da se ti stanovi ne grade za bilo kakvo rešavanje stambenog pitanja, nego samo zbog zarada“, navodi Jović i dodaje da nemamo širu sliku, kao i da je to „isključivo problem i političara, koji u poslednjih 20 godina nisu doneli bilo kakvu viziju urbanističkog razvoja grada“.
Ukazuje da je jasno da grad ne može da se razvija bez investitora i ulaganja i tu ne leži ključni problem, već je ključni problem to da u svakoj uređenoj sredini postoji zakonski okvir i struka koji kreiraju pravila igre kojima će se istovremeno zaštiti interesi građana i omogućiti investitorima da razvijaju biznis, a to je ovde zakazalo.
„Nikako ne možemo da napravimo pravi okvir i da se njega držimo i imamo celokupnu sliku razvoja grada, i samim tim dovodimo gradove u stanje da su zapušteni, da se uglavnom bavimo nekom šminkom“, navodi Jović.
Kovačević se slaže i upravo ističe tu šminku kada gradske vlasti govore o Beogradu, a sa druge strane se zabašuruje da se u glavnom gradu na više od 130 mesta u Savu i Dunav izlivaju fekalije, i da uprkos pričama vlasti, građani vide da nešto nije u redu.
„Sreća – preko organa koji se zove nos, svi Beograđani znaju da nešto nije u redu i niko ne mora da ih ubeđuje u suprotno“, kaže Kovačević, dok Jović dodaje da „nos pokazuje nešto, a bogami i oči tu nešto znače“.
Kovačević: Mora da postoji komunalni red i za kuće koje nisu spomenici kulture
A povodom rušenja predratne vile u Internacionalnih brigada u Beogradu koja je bila pod prethodnom zaštitom kao deo jedne kulturne celine, Kovačević pojašnjava da prethodna zaštita traje tri godine dok se neki objekat ne proglasi za kulturno dobro, a da je javna tajna da je ona u Beogradu decenijama produžavana.
„Sad je nastao vakuum, gde su pravnici, advokati u interesu investitora stali tome na put. A da li je ijedna služba zaštite pokrenula postupak zbog rušenja? Pa, koliko znam, nije“, navodi Kovačević.
Dodaje da živimo u zemlji u kojoj je legalizacija bespravne gradnje permanentni proces, „što je pravni i inženjerski nonsens“.
„Ne znam za slučaj nekog kulturnog dobra koje je potpuno jasno, trajno zaštićeno kao kulturno dobro… Logika koja će da ozdravi sve ovo je da se štiti manje i da se štiti nedvosmisleno. Treba naći meru stvari i sprovoditi to nedvosmisleno“, ukazuje on.
Međutim, dodaje da „nije sve tema zaštite spomenika kulture, mora da postoji komunalni red koji važi i za kuće koje nisu spomenici kulture“.
On podseća i da su političari koji vode grad u više navrata govorili da će Beograd potpuno biti promenjen, „do neprepoznatiljivosti, to je sumanuta izjava“.
„Beograd prilično stagnira sa brojem stanovnika, a sumanut broj stanova se gradi. Ko kupuje te stanove“, pita on.
Ukazuje da ni dan danas ne znamo ko je autor urbanističkog nacrta za Beograd na vodi, gde je na obali praktično, kako navodi, izgrađen zid od visokih zgrada, koji „anulira čitavu arhitektonsku istoriju Beograda, i nikom ništa“.
„Prirodan je tok u gradovima da se lagano povećava prosečna spratnost, ali te nagle promene – iza njih stoji logika velike zarade“, smatra Kovačević.
Jović: Gubimo energiju objašnjavajući da je bolje popiti hladno nego toplo pivo
Jović dodaje da kada se prizemna zgrada zameni visokospratnom – pada kvalitet života, problem postaje parking, broj mesta u vrtićima i školama i slično.
Ukazuje da je, naročito u Novom Sadu u kojem on živi, veliko opterećenje na centar grada, upravo jer je tu cena građevinskog zemljišta viša, i lakše i skuplje mogu da se prodaju stanovi.
„Ono što treba da budu vrednosti kada se radi o razvoju grada je kvalitetan javni prostor i kvalitet života građana“, ističe on.
„Treba da prestanemo da kukamo, a to znači da ne vredi da samo defanzivno delujemo i da objašnjavamo zašto je nešto što je loše – loše, već da namećemo teme i nudimo rešenja, i da to postanu agende koje će da zastupaju političari i svi ostali. Kao kad kažemo ‘bolje je popiti jedno hladno pivo nego toplo’ – objašnjavajući to gubimo mnogo energije i ništa ne postižemo“, dodaje Jović.
Kovačević ukazuje da su promene prirodne i da je prirodno da se grad menja, ali da se ovde govori o nasilnim, drastičnim promenama.
„Urbanizam kod nas više nije ozbiljno planiranje, već proknjižavanje gradnje, gde investitore niko neće ostaviti bez profita, mi zapravo govorimo o ekstra profitima“, zaključuje Kovačević.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare