Danilo Ćurčić iz A11, inicijative za ekonomska i socijalna prava, komentarišući slučaj vijetnamskih radnika, kaže da je potrebno samo da se potvrdi da je reč o trgovini ljudima u cilju radne eksploatacije. Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije kaže da Linglong, iako ih nije direktno zaposlio, ima obavezu da vodi računa o radničkim pravima svih zaposlenih u svojim pogonima. Dušan Kokot iz zrenjaninskog Građanskog preokreta kaže da njih ne iznenađuju slike koje su videli, jer od početka ukazuju da Linglong krši brojne zakone. Uspostavljen je robovlasnički sistem u 21. veku, kaže on, dodajući da neće biti bolje ni budućim radnicima. Gosti N1 odgovornost vide i u državnim organima i državi Srbiji. Da li ministar Momirović ne vidi što vide svi ili ima zadatak da minimizira slučaj, pitaju, posle izjave ministra da vijetnamski radnici spavaju u neuslovnim prostorijama, ali da su dobro plaćeni.
Danilo Ćurčić iz A11, inicijative za ekonomska i socijalna prava, kaže da je u pitanju jasna situacija, koja bi trebalo da se samo potvrdi – da se radi o trgovini ljudima u cilju radne eksploatacije i da ima nekoliko indikatora koji na to ukazuju – od toga da su oni plaćali novac za dolazak u Srbiju, da im nije regulisan status, da su im pasoši kod poslodavca, da ne znaju koliko zarađuju, da imaju finansijske kazne za različite vrste postupanja, a da ne znaju kakve su, da su ugovore potpisivali na engleskom… Imamo čitavu jednu situaciju koja ukazuje na to da su državni organi ovde morali da postupaju na drugačiji način u odnosu na ovo što se dešava, a mi imamo priliiku da vidimo potpunu tišinu i prepuštanje ovog problema kompaniji koja gradi na toj lokaciji, naveo je.
Ćurčić kaže da su ugovori zaključeni sa kompanijom koja je registrovana u Srbiji i da stoga postoji nadležnost republičkih organa – od inspekcije rada, sanitarne inspekcije, pa i Sektora za vanredne situacije, jer su uslovi u barakama bili takvi da nemaju ni protivpožarnu zaštitu. „Tamo nije bilo uslova ni približnih za stanovanje ljudi, mislim da nije preterano reći da neki ljudi ni životinje ne drže u onakvim uslovima“, naveo je gost emisije 360 stepeni.
Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije kaže da „nažalost, dok ovakve stvari ne dođu u javnost, državni organi ne reaguju“. „Imamo inspekciju rada koja ima, prema nekim informacijama, oko 200 inspektora na celu državu – što je premalo, plus politički interes… Direktne strane investicije su na neki način „beli medvedi“, zaštićeni su ovde i niko tu ne sme preterano da dira. Jedino kada aktivisti i građani ili organizacije civilnog društva otkriju ovakve neke slučajeve i izađu u javnost, dolazi se do toga da država biva primorana da reaguje“, naglašava.
On navodi da su to ljudi koji su došli sa potpuno drugog kontinenta, da nemaju svoja dokumenta, ali podvlači i da ni domaći radnici nisu u mnogo boljem položaju, kad je u pitanju način kako se ophode prema ovim vijetnamskim i prema kineskim radnicima poslodavci. „Radnici su generalno stavljeni ovde u poziciju „potrošne robe“ i nikako se ne vodi računa o njima. Strane investicije i poslodavci, mahom strani, su zaštićeni, a radnici su potrošni“, istakao je Simović.
Povezano:
Dušan Kokot iz zrenjaninskog Građanskog preokreta kaže da je važno istaći, pošto prate projekat Linglonga od početka izgradnje, „da sve što se do sada radilo je suprotno zakonu“. „Moram da podsetim da je izgradnja Linglonga proglašena za „projekat od nacionalnog značaja“ o kom mi ne znamo ništa. Za vreme izgradnje kršeni su zakoni o planiranju i izgradnji i svi ostali zakoni koji uređuju oblast izgradnje jednog takvog postrojenja, javne rasprave su održavane bez prisustva javnosti, postojali su nalozi za rušenje nelegalnih objekata na koje niko nije reagovao, postojale su krivične prijave protiv izvođača radova na koje država nije reagovala, da postoje postupci pred Upravnim sudom, na koje niko ne reaguje… Sve ove strašne slike su za nas bile očekivane“, kaže, navodeći da se to moglo očekivati jer je u pitanju „jedna kompanija kojoj je sve dozvoljeno, kojoj je dato 100 hektara najbolje zemlje, koja je dobila preko 80 miliona evra pomoći“. Ovo što smo videli ovih dana je, kako kaže, slika koju bi trebalo da vide i zaposleni koji će sutra da rade u toj fabrici, dodajući da ni oni ne mogu da očekuju nešto bolje.
Ovo je nastavak jednog bezakonja, pokretali smo postupke, navodi Kokot, dodajući da su tražili Studiju uticaja na životnu sredinu u celini, celog projekta. Ali, naveo je, Linglong je uradio prvu studiju uticaja na neke pomoćne objekte, „pre toga ogradio prostor i dobio dozvolu da mu ne treba studija“. A treba nam jedna integrisana Stusija, koja će kompletno da pokaže kako će ta fabrika da utiče na životnu sredinu, istakao je, govoreći i o tom problemu, kad je u pitanju Linglong.
Jeli stojeći, bez dovoljno tople vode, grejanja, bez dušeka i stolica
Ćurčić navodi da je inicijativa A11 zatekla, kada je otišla u barake, uslove ispod svakog minimuma ljudskog dostojanstva. Imate između 400 i 500 radnika, koji su smešteni u magacinski prostor, neprovetren, prostor za svaku osobu je, kaže, manji od onog koji se primnenjuje u zatvorima u Srbiji. Naveo je da vijetnamski radnici nisu imali dušeke, da su spavali na tankim prekrivačima, da nije bilo dovoljno grejnih tela, par grejalica, da su koristili zrenjaninsku vodu koja nije za piće, da su dobili neki filter, za vodu, posle protesta, bez atesta, a da voda stoji u buradima, da se hrana priprema u jednom kontejneru, koji je suštinski šupa, da su u kupatilu za sve njih dva bojlera od 120 litara… I nemate tamo jednu stolicu – za 400 ili 500 ljudi, nemaju trpezaroiju – jeli su stojeći, dodao je.
Čitav niz stvari govori o tome da ovde treba ozbiljno istražiti da li se radi o trgovini ljudima s ciljem radne ekspoloatacije, navodi Ćurčić.
On ističe da su im oduzeti pasoši, a onda su nadležni državni organi otišli s prevodiocima na kineski, koji niko od vijetnamskih radnika ne razume, i utvrdili da su oni „dobrovoljno dali pasoše“. To je standard kontrole koja je sprovedena, naveo je. On ističe da je ista stvar ono što su objavljivali neki mediji – da je to najkontrolisanije gradilište – kao navodni citat saopštenja Ministarstva koje niko nije video, kaže Ćurčić, dodajući: „Ako je ovo najkontrolisanije gradilište – onda smo mi u velikom problemu“.
Neprihvatljivo je da nas neko pravi ludima, znamo šta smo videli, imamo fotografije i snimke, a da neko kaže da su radnici dali sami pasoše, da je sve normalno, a na pitanje – kako ste komunicirali s njima, da odgovaraju – na kineskom, dodaje.
„Linglong mora da vodi računa o svima u svojim pogonima“
Vladimir Simović, upitan o saopštenju Linglonga koji je naveo da to nisu njihovi radnici, već da ih angažuje izvođač radova – druga firma, isto kineska, kaže da oni ne mogu da nemaju veze sa tim svim. „Linglong mora da bude pricipijelni poslodavac tim ljudima i on mora da ima obavezu dužne pažnje i da vodi računa šta se to dešava u okviru njegovih proizvodnih pogona. Bez obzira što je to neka druga kompanija koja je direktno zaposlila te radnike, oni rade nešto za Linglong, i on ima obavezu da vodi računa o radničkim pravima za sve sve zaposlene u tim pogonima“, naglasio je.
Ćurčić navodi da postoje dva puta ko snosi odgovornost. „Ti ljudi koji su ih dopremili, na njima zarađuju i eksploatišu ih i tu se govori o krivičnopravnim odgovornostima, a druga stvar je da se postavlja pitanje šta je sa odgovornošću države za nečinjenje, za zatvaranje očiju da se ovakvi uslovi pojave. Zna se kako treba da izgleda gradilišni kamp, kakva je procedura dolaska stranaca i njihovog radnog angažovanja, kakvi su ugovori u Srbiji“, kaže Ćurčić navodeći da je to jasno, ali je sve to poništeno da bi se pristupilo ovakvoj vrsti izgradnje „i da bi se izgradilo jefitnije“. Navodi i proceduru izdavanja dozvola od strane MUP-a, sa prijavom boravka koje nisu na adresi prebivališta, odnosno dve su lokacije, navodeći da su to videli na prijavi boravka čoveka koji je juče izvučen. Tu postoji jako veliki broj propusta, dodao je, naglašavajući da ne vidi da su tela koja bi trebalo da se bave pitanjima zaštite žrtava trgovine ljudima (policija, tužilaštvo) nešto konkretno uradila.
Simović navodi da je bila situacija da kad su ljudi otišli da prijave da su vijetnamskim radnicima oduzeli pasoše, da je policija rekla – to je između njih.
„To je odustajanje od suvereniteta nad jednim lokalitetom – da policija kaže – to nije naša nadležnost, to je između njih“, naglašava on.
Ljudi su, dodaje Ćurčić, izvedeni iz kampa na lokacije na koje nisu znali gde su, mogli su da ih odvedu u Nemačku, bilo gde. „Zamislite scenu da dođe neko na nepoznatom jeziku, kineski menadežeri i da vas spakuju u autobus i kažu vam sada idete, gde ni policije, niti jednog državnog organa nema ti kaže – u redu je, ovo je u vašem interesu. Potpuno odsustvo bilo kakve razumne reakcije države, koja će morati da snosi odgovornost, na kraju, za ovakvno nepostupanje“, istakao je Ćurčić.
Kokot: Robovlasnički sistem u 21. veku
Kokot kaže da u sve te slike zastrašujuće i da nikome od građana, ne samo Zrenjanina već i cele Srbije, ne može biti prijatno da gleda da se uspostavlja jedna robovlasnički sistem u 21. veku, u zemlji u kojoj živi. To ukidanje suvereniteta nije počelo sada, podsećam vas i na fotografije iz kampova stare mesare, da su i tamo identični uslovi, podsećam na situaciju da je građanima, aktivistima i medijima bilo zabranjeno da snimaju ispred Linglonga – tek kada se reakcija javnosti desi – tek tada stvari počnu da se menjaju, navodi.
„To šalje jednu užasnu poruku da država Srbija nije država, da ovde ne postoji nijedna institucija koja treba da zaštiti nas, ali i te ljude koji žive na teritoriji ove države i da je sve prepušteno slučaju. Da neko nije saznao za taj kamp, oni bi i dan danas bili tamo“, kaže Kokot, ocenjujući da će na kraju biti jedino krive te vijetnamske agencije preko kojih su došli, a da će svi ostali „oprati ruke“.
Ovo je zubobolja koju rešavamo analgetikom, koliko sutra će se pojaviti novi problem, mi sistemski moramo ovo da rešimo, smatra on. Ovo čudovište koje je predsednik nazvao lepoticom mora da prestane da se gradi, da se zaustave radovi – da se sve uvede u zakonske okvire, kako bi moglo da se nastavi dalje, rekao je i dodao da su institucije Srbije neme, ne reaguju „na sva moguća kršenja zakona“.
Premeštanje jednog dela vijetnamskih radnika – ako se budemo bavili samo tom posledicom, koliko sutra ćemo imati novi i novi problem, naveo je, dodajući da bi se trebalo baviti uzrokom. Sramota je da u 21. veku poslanici EP raspravljaju o Srbiji kao o jednoj robovlasničkoj državi, kaže Kokot.
Niko od nas nije protiv investicija, ako takva jedna fabrika može da stoji i pored Berlina i Pariza, može i pored Zrenjanina, ali mora da ispunjava sve one uslove koje ispunjava i tamo, naglašava. „Ovde se dešava konstantno kršenje zakona od prvog ašova do danas – jednog grada koji je nikao. Sve što se dešavalo, dešavalo se suprotno zakonu“, istakao je, dodajući – kako da verujemo da će ta fabrika kad počne da radi da poštuje neke standarde.
Vlast je, smatra, najodogovrnija za to. Kakav je to projekat od nacionalnog značaja ako su ovakve stvari moguće, upitao je, dodajući da to nije počelo juče i da se neće prestati sutra. „Šta nam vredi 1000 radnih mesta, ako ćemo imati 5000 ljudi na onkoligiji“, upitao je dodajući – da li je to cena. Podsetio je da su „došli na poklonjenih 100 ha oranice“ i upitao šta će da da jedu ljudi od onoga što se u okolini proizvede – pored 14 miliona pneumatika godišnje.
Da li ministar Momirović ne vidi što vide svi ili ima zadatak da minimizira slučaj?
Vijetnamski državljani koji rade na izgradnji fabrike Linglong u Zrenjaninu spavaju u neuslovnim prostorijama, ali je činjenica da su oni jako dobro plaćeni, rekao je ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Tomislav Momirović, koji je naveo da za plate od oko 900 evra mogu sami da se pobrinu da sebi obezbede dostojanstveniji život ovde.
Ćurčić kaže da se pita da li neko može tako da bude bezobrazan. Ljudima su oduzeti pasoši, ograničena im je sloboda kretanja, ne poznaju jezik, prijavljeni su na adresi na kojoj ne stanuju, dobiju neki novac nekada, imaju sistem kažnjavanja, navodi. Sistem je postavljen da ih eksploatišu – to je vrlo jasno, to svako vidi, ali ministar građevinarstva ne može da vidi ili ima zadatak da minimizira sve to što se dešava, dodao je.
On navodi da su zaključili ugovor od 12 meseci, i da on podrazumeva da će dobiti kartu za povratak samo ako ispune ugovor do kraja. A ugovor može biti raskinut na različite načine – kad se radnik sindikalno angažuje, kad govori o uslovima rada ili strukturi na kojoj radi, naveo je. Neverovatno da ministar ne zna, ali radnici su dali novac i taj novac će im biti vraćen samo ako ispune ugovor do kraja, ističe Ćurčić. Smatra da su ubrzano premešteni, jer su im ti radnici potrebni da završe posao do kraja.
Simović kaže da decenijama slušamo da su uvek radnici krivi. Govoreći o odnosu države prema poslodavcima, ilustruje ga primerom štrajka u Fijatu, kada iz Fijata nisu želeli da pregovaraju sa organizovanim radnicima. „Premijerka je rekla – to nije njihova poslovna praksa, nigde ne pregovaraju sa radnicima u štrajku. Ali naš zakon kaže da mora, to premijerka prenebregava i stavlja se na stranu poslodavca, odnosno Fijata“, kaže.
Radnici u Srbiji uvek u podređenom položaju i brutalno su eksploatisani, navodi. Neće da im upale grejanje zimi, ljudi u fabrici padaju u nesvest – imam citat iz istraživanja, poslodavac kaže „sakupite pare, za merač pritiska pa ćemo da vidimo“, ne zovu Hitnu…. Živimo u društvu brutalne eksploatacije radnika“, naglasio je.
Linglongu je dato oko 80 miliona evra, država, mi smo dali, što je 10 odsto investicije, ali najveća subvencija koju naša država daje je jeftina radna snaga, navodi Simović. „Kompanije dolaze ovde, brutalno eksploatišu ljude koji rade za minimalac, koji ih drži ispod granice siroimaštva – to je situacija u kojoj živimo“, naglašava.
Kokot pita ko je vijetnamskim radnicima izdao radne dozvole, kako su došli u zemlju, dodajući da je isključiva odgovornost države, Republike Srbije, „koja je učinila sve da okrene glavu“, samo da Linglong dođe. „Ovo je akutni problem s kojim se suočavamo – zar nismo imali ljude u pelenama i slično na više mesta, i moramo početi da se bavimo uzorkom, a to je Vlada i predsednik Srbije, koja je potpisala međudržavni ugovorom s Kinom o projektu od nacionalnog značaja, a da ljudi u čije ime je to potpisano – nemaju pravo da znaju šta je u tom dokumentu“, istakao je.
Ćurčić kaže da ne znamo šta stoji u ugovoru i da je zastrašujuća činjenica da institucije ove zemlje zaključuju ugovore koji možda i propisuju – da važe kineski zakoni, što je za N1 konstatovao Vuk Vuksanović, dodajući da je sve moguće. Radnici koji su danas prevezeni kao džakovi krompira, nisu uvereni da ih štiti država Srbija i oni zavise od solidarne podrške od ljudi koji su se samostalno organizovali, kaže.
Simović navodi da 10, 15 godina imamo tendenciju urušavanja radnog zakonodavstva, koje stavlja radnike u nesiguran položaj, da imamo umanjenje radnih prava. „Ljudi izrabljivani i odbačeni od svih“, potrošna roba, zaključuje gost emsije „360 stepeni“.
