Isečen prepoznatljiv luk Starog savskog mosta, još nema zvanične odluke o njegovoj sudbini

Reč je o, kako eKapija podseća, zelenoj lučnoj konstrukciji decenijama prepoznatljivoj u panorami grada. Iako, kako se može videti na poslednjim snimcima sa obala Save, nisu odsečeni svi delovi luka, on je dobrim delom već rastavljen.

Prethodnih dana sa tog lučnog dela mosta, poslednjeg koji se rastavlja, uklanjani su elementi koji su se nalazili ispod nekadašnje kolovozne konstrukcije mosta.

Iako su pojedini predstavnici vlasti izjavljivali da taj most, na čijoj doskorašnjoj lokaciji je krenula priprema za gradnju novog lučnog mosta, može da završi slobodno u staro gvožđe, to se ipak neće dogoditi.

Svi delovi zelene lučne konstrukcije, kako podseća eKapija, biće otpremljeni sa savske obale i reparirani i pripremljeni za sklapanje mosta na novoj lokaciji, što bi trebalo da, prema poslednjim najavama, bude potez između zemunskog keja i Lida na Velikom ratnom ostrvu.

Zelena lučna konstrukcija, kao i svi drugi delovi Starog savskog mosta, kako je u toku leta izvestila Politika,biće prevezena u pogon za proizvodnju i ispitivanje čeličnih konstrukcija u Batajnici.

O budućoj trajnoj lokaciji Starog savskog mosta godinama se spekulisalo. Jedna od opcija, koja je i proglašena za izbor građana (posle sporne ankete, prim. eKapije) bila je da most bude postavljen u parku Ušće i da predstavlja skulpturu u prostoru ispod koje bi bili organizovani kulturni sadržaji.

Druga je bila da to bude pešačko-biciklistička veza između Bloka 70 i Ade Ciganlije, ali ona koja se najviše pominje i koja je i najaktuelnija je upravo selidba u Zemun kao buduća veza Lida i zemunske obale Dunava.

Otkako je pre osam godina postalo jasno da će stari most biti definitivno uklonjen, brojni Beograđani i deo stručne javnosti oštro se protivio uklanjanju Starog savskog mosta, ističući da ne samo njegovu istorijsku vrednost, već i neracionalnost uklanjanja funkcionalne veze preko Save u trenutku kada se saobraćaj u gradu već odvija otežano. Bilo je predloga da se njegov kapacitet proširi, da se zaštiti kao kulturno dobro, kao i brojnih drugih, ali republička i gradska vlast, kako navodi eKapija, ništa od toga nisu prihvatile.