Ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović poznata je kao osoba koja godinama zastupa eksploataciju litijuma. Ona se ponovo oglasila tvrdeći da od rudnika litijuma u okolini Loznici za životno okruženje ne bi bilo velike pretnje i da su drugačiji stavovi politički motivisani.
Tako je litijum nazivala naftom 21. veka, najavila devet puta veću potražnju za litijumom 2050. godine, istovremeno negirajući potencijalne ekološke, zdravstvene probleme za veliki broj ljudi i biodiverzitet uopšte. Umesto toga istakla je nova radna mesta i nepostojeće fabrike.
„To je mogla da bude velika razvojna šansa za Srbiju, jer imamo jedinstveno nalazište minerala sa dokazanim rezervama od 158 miliona tona. Sa rudnikom, fabrikom baterija i fabrikom električnih automobila to bi značilo povećanje BDP za više od 25 odsto i što je najvažnije, to je mogućnost da na takvim radnim mestima budu naši inženjeri, geolozi, naši ekonomisti“, rekla je Mihajlović.
Povezana vest
Ministarka nije navela da li je govorila o novoj fabrici električnih automobila ili onoj najavljenoj u Kragujevcu. U svakom slučaju rast BDP od 25 odsto ekonomista i univerzitetski profesor u penziji Ljubomir Madžar ocenjuje kao ogroman.
“Mogu samo da kažem da ne bih mogao da dokažem tako nešto, a verujem ni ona kada bi se tražio analitički ispravan i rigorozan dokaz. Deluje kao da je poruka izvađena iz ‘zadnjeg džepa’, odnosno jedna je od onih neobavezujućih izjava od kojih nema ni meda ni voska“, poručio je Madžar.
On kaže da se ne seća niti jednog projekta u našoj istoriji koji proizveo toliki skok.
“To bi bio presedan. Preveliki i u svetskim razmerama. Ono što mi takođe nije jasno jeste aktuelizovanje rudnika iako je država prekinula sve veze sa stim”, ističe Madžar.
Istraživanja i procene
Suprotno “ružičastim” tvrdnjama ministarke o uticaju rudnika na životnu sredinu, stoje brojna istraživanja i procene. Tako je na više mesta navedeno da u Srbiji ima između 1,2 do 1,3 miliona tona litijuma. U Evropi, više litijuma od Srbije procenjeno je da imaju Nemačka i Češka. Potencijal za vađenje litijuma postoji još u Skandinaviji i Portugalu.
Prema istraživanju Geološkog instituta SAD, koje je objavljeno u februaru 2020, ukupne rezerve litijuma na planeti procenjene su na 79,36 miliona tona, negde duplo manje od onoga što re rekla ministarka Mihajlović, a da su najveće rezerve na svetu u Boliviji.
Najveći proizvođači litijuma trenutno su Australija, Čile i Argentina odakle dolazi 80 odsto litijuma, s tim što se ekstrakcija vrši u nenaseljnim područijima, pustinjama.
Portugal je za sada jedina zemlja EU gde je trebalo da počne sa vađenjem litijuma. Međutim, projekat koji je planirano da počne 2020. godine investitori Savana risorsiz (Savannah resources) više puta su morali da odlože. Trenutno je ceo projekat odložen do 2026. godine, a treba navesti da vlada Portugala zbog brige za životnu sredinu, već 30 godina nije odborila nijedan tako veliki rudarski projekat.
Dejl Ferguson, izvršni direktor Savane, kaže da nije iznenađen odlaganjem jer kako kaže “jedno je vaditi litijum u pustinji Australije, a drugo u naseljenim mestima u Evropi.”
Osim Portugala, i u Nemačkoj se vrše istraživanja na mestu gde postoje ogromni geotermalni izvori. Tamošnji eksperti pokušavaju da stvore “ekosistem” koji će biti zatvoren, sve dok se ne prečisti i poslednja kap vode iz navedenih jezera.
Ministarka Mihajlović je rekla da pojedinci i dalje koriste litijum u političke svrhe i da neznanjem i širenjem panike pokušavaju sebi da stvore politički profit, a tako građanima uskraćuju mogućnost da u Srbiji imaju visoko plaćen posao.
„To bi bio podzemni rudnik, potpuno digitalizovan, sa najnovijim tehnologijama, visoko sofisticiranom opremom, sa visoko plaćenim poslovima. Ne bi bilo isparenja sumporne kiseline, nema prženja jadarita na hiljadu stepeni, nema tečnog otpada, nema ničega čime su mesecima plašili građane“, rekla je ministarka.
Šta kažu stručnjaci
Za N1 je izjavu ministarke Mihajlović analizirala Dragana Đorđević, naučna savetnica sa Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju. Ona kaže da se oko 70 odsto litijuma danas eksploatiše iznad zemlje, odnosno s površine zemlje. To je slučaj u Argentini, Čileu, Boliviji.
“Ono što je sigurno potrebno jesu ogromne količine vode bilo podzemnih, bilo nadzemnih, kao i ogromna upotreba sumporne kiseline. Rudne stene kao što je Jadarit ostavljaju velike ekološke probleme. Da bi se odvojilo neophodno, potrebno je prženje karbonatnih stena. To se sve zajedno vadi, drobi, melje sve dok ne bude poput pudera. A onda se tretira sumpornom kiselinom“, kaže ona.
Profesor Nenad Kostić izračunao je da ukupna količina sumpora u Srbiji neće biti dovoljna da zadovolji potrebe rudnika. Zbog toga bi ili uvozili dodatne količine ili otvoriti fabriku pored rudnika.
Kroz ovakvu procedure oslobađuju se ogromne količine ugljen dioksida (C02), a tome treba dodati i emisije iz procedura vađenja poput transporota. Na svaku tonu iskopanog litijuma iz tvrdih stena emituje se 15 tona ugljen dioksida (CO2) koji odlaze u vazduh
“Sve to odlazi u atmosferu, a koliko znam litijum se vadi da bi se smanjila emisije ugljen dioksida“, poručuje Đorđević.
Kada je u pitanju izostanak tečnog otpada, Đorđević smatra da je u pitanju “šarena laža”.
“Prema planu za koji se zna, sušeni otpad bi se skladištio između dve reke Jadra i Korenite. Obe reke su bujične i plave što znači da bi otpad opet bio mokar i zbog plavljenja bi se raširio po ekosistemu. Priča o suvom otpadu je šarena laža. Pričali su i da će biti dovoljna voda iz ove dve reke za potrebe rudnika, ali zašto se onda radi na cevovodima ka Drini“, istakla je ona.
Ona navodi da je, prema naučnim radovima, za jedan kilogram litijum karbonata što jeste finalni proizvod, potrebno je 23.300 litara vode.
Kada se sve sabere, degradacija zemljišta, nedostatak vode, gubitak biodiverziteta, oštećenje ekosistema i povećanje globalnog zagrevanja su posledice vađenja litijuma prema današnjem nivou tehnologije.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare