Zašto Japanci šefovima daju otkaze preko agencija: Od posledica prekomernog rada u Japanu umre 10.000 ljudi godišnje

Piše: Marija Dukić

Za razliku od zapadnih zemalja u kojima se agencije za prekidanje radnog odnosa uglavnom bave otpuštanjem zaposlenih, u Japanu njihove usluge masovno koriste radnici kako bi bez većih teškoća dali otkaz. Japanci angažuju ovakvu vrstu posrednika jer ne mogu lako da napuste firmu u kojoj rade. Razlozi za takvu situaciju proizilaze iz kulturoloških osobenosti japanskog društva, koje u velikoj meri utiču na radnu etiku i komunikaciju između zaposlenih i poslodavaca, piše magazin Biznis i finansije.

Glavne društvene vrednosti u Japanu zasnovane su na dubokom uverenju da pojedinac sopstvene interese mora u potpunosti da poredi opštem dobru, za šta čak postoji i poseban izraz u japanskom jeziku – „messhi hoko”. Japanci nemaju ovakav odnos samo prema državi, već i prema preduzećima u kojima rade, ističe Marijana Maksimović, naučna saradnica u Institutu društvenih nauka u svojoj knjizi „Filozofija rada i upravljanja u Japanu”.

Ta vrsta lojalnosti podstiče zaposlene na požrtvovanje, solidarnost i poštovanje pretpostavljenih, što često uključuje i redovan prekovremeni rad. S druge strane, poslodavci umeju da cene privrženost zaposlenih, između ostalog i tako što konsultuju radnike u vezi pojedinih odluka i retko daju otkaze. Naime, Japan se izdvaja u poslovnom svetu i po tome što veliki broj radnika tradicionalno ostaje kod jednog poslodavca decenijama, a neretko i ceo radni vek.

Međutim, ispod ove idile na površini, ključaju problemi koji truju atmosferu na poslu. Oni postaju sve vidljiviji u javnosti, naročito od kada je na tržištu rada stasala nova generacija, koja nije spremna da kao prethodne ćuteći podnosi nedaće proistekle iz izrazito stroge hijerarhije i rigidne poslovne kulture.

Prekovremeni rad „za poneti“

To se naročito odnosi na ozloglašeni prekovremeni rad u Japanu, koji pored toga što negativno utiče na demografiju i produktivnost – i doslovno postaje ubitačan. U Japanu, iz godine u godinu raste broj smrtnih slučajeva izazvanih premorom na poslu, zato što poslodavci masovno krše propise o dozvoljenom broju radnih sati.

Prema japanskom Zakonu o radu, poslodavci mogu da angažuju svoje zaposlene osam sati dnevno i ukupno 40 sati nedeljno za obavljanje redovnih poslova. Sve preko toga računa se kao prekovremeni rad, koji se uređuje posebnim sporazumom. On propisuje da je prekovremeni rad ograničen na 15 sati nedeljno i 45 sati mesečno, s tim što u toku jedne godine ne može biti duži od 360 sati.

Na osnovu istog dokumenta, poslodavac je dužan da zaposlenom plati 25 odsto više od njegove satnice za svaki prekovremeni sat do 23 časa, nakon tog vremena 50 odsto iznad redovne satnice, a tokom praznika 35 odsto više po satu.

Ali, prećutni sporazum da se lojalnost firmi dokazuje i time što se svaki dan ostaje na poslu dugo posle završetka redovnog radnog vremena, poslodavci obilato zloupotrebljavaju.

Prošlogodišnji izveštaj inspekcije Ministarstva zdravlja, rada i socijalne zaštite je pokazao da jedan od devet radnika u Japanu ostaje prekovremeno na poslu duže od 80 sati mesečno, a u 419 preduzeća pojedini zaposleni su beležili i 150 sati prekovremenog rada za mesec dana!

„Crne firme“

Osim što krše zakon besomučnim gomilanjem prekovremenih sati, poslodavci se dovijaju kako da to „radno vreme u nevreme“ plate manje od propisanih normi, ili da ga ne plate uopšte. Jedna od najomiljenijih metoda za „besplatno rintanje“ van radnog vremena je takozvani posao „za poneti“. Poslodavci teraju radnike da posao nose kući i završe u zadatim rokovima, ali to preduzeće ne košta ništa jer se ovakav vid rada tretira kao „samousavršavanje“.

U Zemlji izlazećeg sunca kruži lista sastavljena od 370 „crnih firmi“, koje prednjače u gomilanju prekovremenog rada i besplatnom „samousavršavanju“ radnika, a time i u odgovornosti za veliki broj smrti koje su izazvane preteranim iscrpljivanjem na radnom mestu. Procenjuje se da u Japanu od različitih posledica prekomernog rada umre najmanje 10.000 ljudi godišnje.

Koliko je smrt na radnom mestu postala sastavni deo života u Japanu, ilustruje i činjenica da je ovaj društveni fenomen pod nazivom „karoši“ ušao i u japansko zakonodavstvo, te da Japan beleži rekordan broj zahteva za nadoknadu štete porodicama čiji je član umro usled preteranog prekovremenog rada.

„Sodoma i gomora“ zbog napuštanja firme

Od nečega se mora umreti, ali izgleda da nove generacije Japanca ne žele da prerano okončaju svoj životni vek zbog pregorevanja na poslu. Istraživanje kompanije Mynavi iz maja ove godine pokazalo je da 45 odsto mlađih radnika sa punim radnim vremenom radi samo onoliko koliko mora i ne želi unapređenje i veću platu ako to donosi znatno više posla.

Pored „tihih otkaza“, raste i broj radnika koji daju stvarni otkaz da bi promenili posao. Prema zvaničnoj statistici, prošle godine je 990.000 redovno zaposlenih Japanaca sa punim radnim vremenom dalo otkaz u potrazi za boljim radnim uslovima, što je 60 odsto više nego pre deset godina.

Dakle, tradicija „ćuti i trpi“ posustaje, ali ne u potpunosti. Raskidanje radnog odnosa teško da bilo gde predstavlja prijatno iskustvo, ali neposredno uručivanje otkaza poslodavcu u Japanu može se pretvoriti u „sodomu i gomoru“ za radnika. Napuštanje kompanije u japanskom društvu se i dalje tretira kao velika sramota, ali može imati i pravne posledice po radnika. Dodatno, zbog hroničnog nedostatka radne snage, nije retkost da zaposlenima koji uručuju otkaz poslodavci nameću uslov da prethodno nađu odgovarajuću zamenu, a ne libe se ni zastrašivanja.

Otkaz po ceni nešto skuplje večere

Zbog toga sve veći broj Japanaca koristi usluge agencija, koje uručuju otkaze umesto radnika i obezbeđuju njihovu pravnu zaštitu. Procenjuje se da u Japanu trenutno posluje više od 100 ovakvih agencija, a prema istraživanju HR kompanije Mynavi Corp, njihove usluge najviše koriste mlađi radnici.

Svaka peta osoba starosti od 20 do 30 godina koja je dala otkaz učinila je to preko posrednika. Ovu uslugu koristi 17,6 odsto zaposlenih starih između 30 i 40 godina, 17,3 odsto onih u četrdesetim godinama, taj procenat pada na 4,4 odsto kada se zađe u pedesete, dok najstariji radnici veoma retko prekidaju radni odnos.

Najveći broj korisnika usluga ovih agencija radi u finansijskom sektoru i IT industriji, a 40,7 odsto anketiranih je kao glavni razlog za angažovanje posrednika navelo odbijanje poslodavca da uvaži njihov otkaz.

Prva ovakva agencija u Japanu osnovana je 2017. pod imenom „Egzit“ i sada radi na više od 10.000 slučajeva godišnje.

Druga velika agencija, „Momuri“, otvorena je 2022. godine i od tada je uvećala broj klijenata sa nekoliko desetina na preko 1.800 mesečno. Zaposleni u ovoj agenciji kažu da kada sve ide po planu, procedura raskidanja radnog odnosa traje između 20 i 30 minuta. U tom slučaju svoju uslugu naplaćuju manje od 150 dolara, koliko iznosi i večera za dvoje u skupljem tokijskom restoranu, a redovnim klijentima nude i popuste za naredne otkaze.

Ali, ima i slučajeva kada se stvari „zakuvaju“ i poslodavci prete ne samo zaposlenom koji želi da ode, već i posrednicima koje je angažovao da uruče otkaz umesto njega. I sve to se dešava u zemlji u kojoj je nastala izreka: „Mudar je onaj ko zna kada je dosta”.