Kako su živeli ljudi u Srbiji bez struje i tekuće vode: Pod romantičnim sjajem sveća, neoprani i sa nužnikom na čistom vazduhu

Piše: Zorica Žarković

Mada je prva javna termocentrala počela da radi u Beogradu 6. oktobra 1893. godine, struja se useljavala u kuće još decenijama nakon tog „Velikog praska“ u Srbiji. Modernizacija je kaskala jer se električna mreža nije širila istom brzinom u svim delovima zemlje, tamo gde je uvedena bila je prekupa za većinu domaćinstava, a i oni što su imali novca nisu bili skloni da tek tako zamene poznato za nepoznato i zalete se u tu novotariju, piše magazin Biznis i finansije.

U Srbiji su početkom tridesetih godina prošlog veka bili elektrificirani skoro svi gradovi, upravni, privredni, obrazovni i kulturni centri, ali je pred početak Drugog svetskog rata manje od 30 odsto domaćinstava „živelo na struju“.

Stanovnici pojedinih sela nisu je dočekali ni u vreme socijalističke industrijalizacije i elektrifikacije. Tako je 1977. godine u Srbiji bez struje i dalje bilo 666 naseljenih mesta, sa po nešto više od 300 stanovnika, navodi Zorica Civrić, savetnik u Muzeju nauke i tehnike u publikaciji „Život u Srbiji uoči elektrifikacije“.

U osvit električne revolucije, većini stanovnika Srbije klimao se krov nad glavom. Cigla u gradnji počela je da se koristi u Srbiji tek tridesetih godina 19. veka, najpre za dvorske i javne objekte, a tek potom za privatne. Približno u isto vreme, kod nas se doselilo staklo za prozore i počelo da zamenjuje pendžerli hartiju. No, moderna gradnja se sporo primala na prilično prazne novčanike, pa je Beograd dočekao početak 20. veka sa kućama koje su većinom bile prizemne i od slabog materijala, dok je ubrzana gradnja višespratnica počela tek posle Prvog svetskog rata.

Čista Srbija

Beograđani su se snabdevali vodom zahvaljujući rezervoarima u kojima se sakupljala kišnica i na javnim česmama, da bi 1892. godine dobili javni vodovod. To je omogućilo izgradnju kanalizacione mreže na koju se čekalo punih 13 godina, sve do 1905. Pojam kućne instalacije ušao je u upotrebu upravo sa postavljanjem prvih cevi za dovod čiste i odvod nečiste vode iz kuće, koje su obuhvatale kuhinju, kupatilo i toalet.

Ono što mi danas podrazumevamo pod kupatilom i toaletom postoji u celoj Evropi tek u poslednjih sto godina, pa je ovaj intimni ambijent u Srbiji na početku 20 veka izgledao vrlo rustično. Kupatila u imućnijim gradskim porodicama činile su male prostorije s metalnim kadama za kupanje, pored su bili stolica, sto i ogledalo, a toplu vodu je obezbeđivao stajaći bojler koji se ložio čvrstim gorivom.

Ali, ovakvo luksuziranje je bilo retko u tadašnjoj Srbiji. Većina stanovnika je morala da se zadovolji lavorom i bokalom s vodom. Stoga se lična higijena najčešće svodila na zapiranje, kupanje nije bilo naročito popularno, a kad se baš moralo za to su služila korita. Kao što aktuelne vlasti već godinama pompezno najavljuju projekat „Čista Srbija“ koji nikako da nas pročisti, tako su i srpski političari pre sto godina propagirali higijenu među stanovništvom sa podjednako mršavim rezultatima. Gradovi na rekama otvarali su javna kupatila na kupalištima tokom letnje sezone, ali je bilo malo parnih kupatila koja su radila cele godine. Početkom 20. veka, i u prestonici su postojala samo četiri parna kupatila za javnu upotrebu, no i ona su se retko koristila jer su ulaznice bile skupe.

Zato je uvođenje kanalizacije donelo sa sobom takozvane „vodene nužnike“. Do tada, i oni najbogatiji morali su da trče na kraj dvorišta, u klozete od drveta. Siromašni, kad pritera nužda, koristili su svako drvo ili žbun da to obave na čistom vazduhu, obogaćujući prirodu ljudskim đubrivom. Neki to rade i danas, čak i pored auto-puta, i tako istovremeno održavaju tradiciju i kondiciju za trenutak kada se Srbija prisilno oslobodi i poslednjih rezervi nafte i gasa i počne da funkcioniše sasvim prirodno.

Osvetljavanje mraka

Pre nego što je zablještala električna sijalica, Srbija je nabadala po mraku uz romantičnu svetlost sveća, koja je takođe bila klasno podeljena. Najveći deo srpskog stanovništva koristio je voštane i lojane sveće koje su izrađivali domaći voskari i mumdžije. Bogatije porodice nabavljale su luksuzno ukrašene sveće iz Dubrovnika, Beča i, najviše, iz Zemuna.

Kada se knez Mihajlo pomamio i za svoj bal u Beogradu 1841. poručio iz Beča čuvene „milikerc“ sveće, sve viđenije prestoničke porodice su požurile da i same pribave ovaj parafinski hit. Dok su se siromašniji zlopatili sa svećnjacima od drveta, pečene zemlje, lima ili gvožđa, po bogatim kućama šepurili su se oni napravljeni od mesinga, srebra, fajansa, kristala, a u najsvečanijim prilikama presijavali su se srebrni i pozlaćeni svećnjaci.

Osamdesetih godina 19. veka Srbiju su počele da osvetljavaju petrolejske lampe, stone, zidne i viseće u obliku lustera. Najčešće su bile one od metala i stakla, dok su se najskuplje pravile od porcelana, kobalta s pečenim zlatom i srebrom i od fajansa. Sve je to bilo džabe kada bi zavladala nestašica petroleja, jer su tada svi, bez razlike, morali da koriste kao zamenu kalcijum-karbid, jeftinije ali i znatno slabije gorivo.

Kućni poslovi umesto teretane

Zahvaljujući električnim mašinama, sada čak i muškarci mogu da operu odeću, ali nekada je ta kućna obaveza – koja je iziskivala puno snage i vremena – bila neprikosnoveno carstvo žena. Domaćice koje nisu mogle da unajme pralju, sticale su neverovatnu fizičku kondiciju prepuštajući se ovom epskom poduhvatu, za koji je prvo trebalo dovući ogromne količine vode. Stvari za pranje žene su najpre potapale u korita i dodavale ceđ koji su same pravile, potom bi otkuvavale rublje u podloženom kazanu i na kraju ga satima ribale trenicom i prakljačom dok su, oblivene znojem, veselo ćeretale i ogovarale muževe.

Oblikovanju ženskog tela doprinosile su i nezgrapne metalne pegle, toliko teške da je njima mogla da se ubije poneka domaća životinja, a i suprug po potrebi. Pegle su radile na žar, te je pre peglanja trebalo založiti ugalj. Pored toga što su bile glomazne, mogle su da nagore odeću i posteljinu, pa i da ih zapale. Zato su domaćice odahnula kada se pojavila modernija varijanta sa dva metalna umetka, koja su se naizmenično grejala i stavljala u peglu.

Za razliku od danas, u to vreme obroke su kuvala i gradska domaćinstva, iako je čuvanje namirnica bilo mnogo zahtevnije. One najkvarljivije, kao što su meso ili riba, ukućani su na duži period održavali usoljavanjem, sušenjem, dimljenjem ili držanjem u ulju. Ostale namirnice su čuvali u posudama ili vrećama u hladnim prostorijama, uglavnom podrumskim.

Prve naprave za hlađenje namirnica u Beogradu pojavile su se krajem 19. stoleća, a čuveni proizvođač ormana za led u to vreme bila je firma „Braća Goldner“ iz Subotice. Početkom 20. veka, ormane za led, ajskasne, proizvodila je stolarska radionica Đorđa Cvetkovića. Tada se pojavilo i novo zanimanje – ledadžija, koji je na konjskim zapregama prevozio table leda beogradskim mušterijama.

Pre pojave električnog šporeta, u Srbiji se najviše kuvalo na štednjacima koji su se ložili ugljem i drvetom, uz obaveznu upotrebu mašica, žarača i lopatice za regulisanje toplote i čišćenje. Električni šporeti su ušli u široku upotrebu kod nas tek šezdesetih godina 20. veka. Ipak, u zemlji u kojoj muka nikada ne spava, šporet na čvrsta goriva zadržao se do danas, jer ovaj starinski multipraktik i kuva i greje.