Šta se dešava kada odjednom izgubite sve kupce?

Upravo to se dogodilo 1978. kompaniji Garbellotto S.p.A., jednom od najstarijih i najpoznatijih italijanskih proizvođača buradi. O

Osnovana 1775. godine i još uvek vođena od iste porodice, nekada je isporučivala burad Habzburškoj monarhiji. Do 20. veka, njihova burad koristila su se za odležavanje vina i žestokih pića nekih od najpoznatijih italijanskih proizvođača, od Biondi Santija do Vecchia Romagne. Njihovo umeće donelo im je reputaciju „Rols-Rojsa među buradima“, piše Big Think.

Ipak, 1978. ništa od toga nije bilo važno. Naftni šok sedamdesetih zaustavio je dugoročne investicije širom Evrope. Za vinarije, burad su bila među prvim troškovima koji su se sekli jer su skupa i sporo donose povraćaj investicije. Istovremeno, ukus potrošača promenio se - stara vina zamenila su mlađa i lakša, pa je Garbellottov stil odležavanja postao gotovo nevažan. Uz to, jeftiniji materijali poput cementa i nerđajućeg čelika preplavili su vinske podrume Evrope i potpuno potisnuli drvo.

Jedna po jedna, male italijanske bačvarske radionice zatvarale su se. Drevni zanat bottaia - majstora bačvara - nestajao je sa lica zemlje.

Komandant Pjetro Garbellotto, pater familijas sedme generacije porodice, suočio se sa odlukom koju bi većina današnjih poslovnih ljudi smatrala jednostavnom: zatvoriti fabriku i otpustiti radnike. Jednom rečju - preživeti.

Ali on je odbio.

Kasnije je rekao da su ga sprečile misli o porodicama njegovih radnika. Mnogi bačvari radili su u Garbellottu generacijama. Očevi, sinovi i unuci radili su rame uz rame, prenoseći tajne izbora drveta i njegovog savijanja uz vatru.

Umesto otkaza, Pjetro je posegao u porodične rezerve i nastavio da isplaćuje pune plate. Zadržao je svakog radnika. Pošto nije bilo novih buradi za izradu, radnici su održavali fabriku - popravljali opremu, uređivali stovarišta drveta i čuvali šest hektara velik plac gde je hrast sazrevao na otvorenom.

Naravno, kompanija je gubila novac. Po svim klasičnim finansijskim merilima - bila je to katastrofa.

Američkom čitaocu ovo možda zvuči kao romantična verzija kapitalističkog paternalizma: dobri gazda koji hrani seljake. Ali Pjetro nije bio sentimentalan koliko se ponašao strateški. Dvesta godina porodičnog iskustva u poslu naučilo ga je jednostavnoj stvari: tržište se uvek vraća kvalitetu. A kada se to desi, želeo je da bude spreman. Bila je to suša, ali kiša će ponovo pasti.

I zaista, 1980. jeste.

Porodica Galo, italijansko-američki vinari iz Modesta u Kaliforniji, stigla je u Evropu tražeći kompaniju sposobnu da izradi ogromne rezervoare za odležavanje vina. Trebalo im je 712 komada, svaki viši od 3,5 metra. Bila je to najveća pojedinačna porudžbina u istoriji bačvarske industrije.

Porodici Galo bila je potrebna kompanija koja ima stručne radnike, odležano drvo i institucionalno znanje da to izvede.

Do tada su mnogi Garbellottovi konkurenti nestali. Ali Garbellotto je i dalje imao svoje majstore i svoje drvo. Sve je bilo očuvano - čak unapređeno - jer je Pjetro imao dovoljno dalekovidosti i vere da to zaštiti.

U suštini, to je filozofija zasnovana na vrednosti ljudi.

Posao sa porodicom Galo trajao je pet godina i na kraju spasio kompaniju. U decenijama nakon toga Garbellotto je postao najstarija i najpoznatija bačvarska kompanija na svetu. I dalje je u vlasništvu porodice i dalje posluje u Venetu, gde je danas vode Pjero Garbellotto i njegova braća Piergregorio i Pieremilio kao osma generacija.

Izgubiš ljude - izgubiš kompaniju

Pjetro Garbellotto često je ponavljao lokalnu poslovicu:

Sa più el Papa e un contadin che el Papa solo.

„Papa i seljak zajedno znaju više nego papa sam.“

U osnovi, to je filozofija o neprocenjivoj vrednosti drugih ljudi. I upravo je to razlog zbog kojeg je ova kompanija opstala 251 godinu dok su gotovo svi konkurenti nestali.

Porodica svoj pristup naziva vincere con – „pobeđivati zajedno“. Ideja je da trajni uspeh, bilo u poslu, odnosima ili investiranju, dolazi iz aranžmana u kojima obe strane imaju korist.

Kada je Pjetro zadržao svoje bačvare tokom godine bez ijedne porudžbine, razmišljao je dugoročnije od većine. To je postala najveća snaga kompanije: očuvanje nezamenljivog znanja.

Naravno, imao je i finansijsku mogućnost za to.

Garbellotto je oduvek bio oprezan s novcem i držao veće rezerve nego što je bilo neophodno. U sistemu je postojala „rezerva vazduha“, jer su razumeli da opstanak ponekad zahteva resurse koji na bilansu deluju neefikasno.

Novac je bio jedan deo opstanka. Ali još važniji bili su vera u ono što rade i hrabrost da nastave da troše novac uprkos potpunoj neizvesnosti.

A ono što je tu hrabrost činilo racionalnom bila je priroda ljudi koje su štitili. To nisu bili zamenjivi radnici na platnom spisku. To su bili majstori zanatlije čije su porodice decenijama, ponekad generacijama, skupljale znanje koje nije postojalo nigde drugde.

Porodica Garbellotto oduvek je tvrdila da je izrada buradi umetnost koja može da se prenese samo sa majstora na šegrta, generaciju po generaciju, kroz blizinu i strpljenje.

Izgubite ljude – izgubili ste kompaniju. Tako jednostavno.

Razmislite o bačvaru Đovaniju Bottegi, koji je počeo da radi u fabrici sa četrnaest godina, postao Pjetrov lični vozač, a kasnije tokom letnjih praksi podučavao i Pjetrovu decu zanatu.

Bottega se stideo rascepa na usni. Pjetro mu je rekao da takve stvari primećuju samo neuki ljudi, zatim mu pronašao specijalistu u Bolonji i sam platio operaciju. Kada je Bottega kupovao kuću, Pjetro mu je pomogao i u tome.

Danas Bottegin sin radi u Garbellottu, nasledio je očevo mesto.

To poverenje između radnika i vlasnika taložilo se vekovima i vraćalo kompaniji na načine koje nijedan bilans ne može potpuno da prikaže.

Kasnije u životu Pjetro je zapisao principe po kojima se živelo u Garbellottu u dokumentu koji je nazvao Regolieri – iscrpnom zbirkom pravila koja se stalno dopunjavala, a obuhvatala su kvalitet rada, ponašanje, bezbednost, pa čak i pripremu za smenu generacija.

Za više od dva veka poslovanja kompanija nikada nije doživela ni minut štrajka.

Zanatski rad će uvek ostati ljudski

Pjero Garbellotto, sadašnji direktor i predstavnik osme generacije, odrastao je igrajući se u fabrici. Kao dete vozio je viljuškare između naslaganih buradi, a od četrnaeste godine provodio leta kao šegrt.

Za njega je to poziv, ne karijera.

Ono što najviše upada u oči jeste njegova opsednutost budućnošću. Pjero stalno uči i traži naučnike, enologe i dobavljače koji mogu da ga nauče nečemu novom.

Godinama ga je mučio problem varijabilnosti. Deset buradi napravljeno od istog drveta moglo je dati potpuno različite arome. Odbijao je da prihvati takvu nepredvidivost.

Odgovor je pronašao slučajno, u razgovoru sa profesorom Battistuttom na konferenciji u Pulji.

Profesor mu je objasnio da svako drvo drugačije upija hranljive materije u zavisnosti od svog položaja u zemljištu i uslova života. Dva hrasta iz iste šume mogu imati potpuno različite aromatske profile.

Pjero je tada odlučio da razvije novu tehnologiju.

Rezultat je sistem Botti Barrique NIR, međunarodno patentirana tehnologija koja koristi blisku infracrvenu spektroskopiju, unapređenu veštačkom inteligencijom, kako bi analizirala svaki pojedinačni komad drveta pre sklapanja buradi.

Sistem razvrstava daske prema koncentraciji tanina, vanilina i eugenola i odbacuje drvo koje bi davalo neželjene ukuse.

Garbellotto je danas jedina bačvarska kompanija na svetu koja može da garantuje ne samo nepropusnost bureta, već i precizan aromatski rezultat – i proceni koliko će taj rezultat trajati.

Svoju novu fabriku nazvali su Intelligenza Artigianale – Zanatska inteligencija.

Garbellotto koristi svaku dostupnu alatku – od infracrvene spektroskopije do AI i digitalnog nadzora – da unapredi zanat. Ali sam zanat će uvek ostati ljudski.

Savijanje drveta uz vatru i dalje se radi ručno, baš kao pre hiljadama godina, dok Digital Toasting System pomoću infracrvenih kamera prati unutrašnju temperaturu u realnom vremenu i prilagođava protok vazduha kako bi se održala precizna kriva pečenja.

Sistem služi majstoru, ali majstor ne služi sistemu

U tome leži razlog njihovog kvaliteta. Ljudska procena je ono što razlikuje bure koje samo odležava vino od bureta koje ga transformiše.

Pjero je u jednom intervjuu rekao:

„Jedna od stvari koje najviše volim u ovom poslu, radeći sa svojom porodicom, jeste stalno kretanje između drevnog i najsavremenijih tehnologija.“

Upravo je to suština.

I trebalo bi da nas natera da zastanemo u trenutku kada poslovni svet ubrzano pokušava da zameni ljudsko rasuđivanje mašinskom inteligencijom.

Garbellotto koristi AI da očita aromatski profil drveta. Ali AI nije održao fabriku otvorenom 1978. godine. Algoritam nije plaćao plate bačvarima kada nije bilo porudžbina.

I kada dođe sledeća kriza – a doći će – ono što će odlučiti da li će kompanija preživeti neće biti sofisticiranost mašina, već dubina odnosa među ljudima.

Vredi sebi postaviti isto pitanje:

Kada dođe pad – a doći će – koga ćete pozvati? Koju osobu? I hoće li vam se javiti?

Odgovor u potpunosti zavisi od toga kako ste se prema njima odnosili pre nego što su vam zatrebali.