Korupcionaška afera u Kraljevini Jugoslaviji: Mito za pasoš SAD

Početkom 1923. godine, Beograd je bio oblepljen plakatima na kojima se reklamirala privatna inicijativa za brže rešavanje poslova sa državnom administracijom. Na vrhu plakata šepurilo se ime firme za posredničke usluge „Medijator“, ispisano masnim crnim slovima. Ona je u nastavku nudila posredovanje u gotovo svim poslovima koje sprovodi državna administracija, od zaposlenja u državnoj službi, naknada ratnih zajmova i raznih potraživanja od države, do produženja viza i izdavanja pasoša, piše magazin Biznis i finansije.
Na kraju plakata, krupnim slovima bila je odštampana adresa firme u Ulici kraljice Natalije, u blizini važnih državnih institucija. Time su vispreni preduzetnici poručili da imaju bliske veze tamo gde treba i da se zainteresovani za ovakve usluge mogu pouzdati da će njihovi zahtevi biti rešeni u „vanredno kratkom roku“.

Pored reklamnih plakata, firma je slala svoje ponude građanima na kućne adrese, sa obećanjem da će provizije za učinjene usluge biti minimalne u „promotivnom periodu“. Ovakva marketinška strategija je bila neophodna, jer je na tržištu posredničkih usluga sa korumpiranom državom vladala veoma oštra konkurencija. Nije bilo nimalo neobično da se na dopise stranaka državnim vlastima odgovara iz privatnih kancelarija.

To je radio i beogradski advokat Dragiša Leovac, koji je slao pisma potencijalnim klijentima širom zemlje, sa ponudom da pogura izdavanje dozvola, rešenja ili dokumenata. Uz svaku uslugu bila je navedena i provizija od najmanje 1.000 dinara pa naviše. Zanimljivo je da je ova poštenjačina od advokata bila uključena u više anketnih komisija koje su istraživale velike korupcionaške afere na najvišem državnom nivou.

Tri činovničke plate za jedan pasoš

Pogađanje „kao na pijaci“ sa saveznim i lokalnim činovnicima ne bi li ubrzali svoj posao za koji su primali platu od države ili da bi zaobišli zakon po potrebi, bila je uobičajena praksa u Kraljevini Jugoslaviji. Na stranicama novina ređali su se brojni korupcionaški skandali, od uzimanja mita za nelegalnu dodelu stanova u vreme stambene krize, do „podmazanih“ dozvola za bavljenje spoljnom trgovinom.

Jedna od tih afera odnosila se i na zloupotrebe službenog položaja u iseljeničkoj politici, koja je pokazala da se pomoću korupcije masno može zaraditi ne samo na građanima unutar zemlje, nego i na onima koji žele da je napuste.

U jesen 1923. problemi sa izdavanjem pasoša su eskalirali do te mere, da je nadležno Ministarstvo socijalne politike bilo prinuđeno da sprovede istragu u Iseljeničkom odseku, zaduženom za izdavanje putnih isprava i utvrdi odgovornost za nezakonito ponašanje svojih službenika, navodi istoričar Goran Antonić.

Ovaj posao je postao izuzetno profitabilan za korumpirane činovnike zato što je broj zahteva za iseljenje višestruko premašivao kvote koje su određivale strane zemlje, naročito u slučaju Sjedinjenih Američkih Država za čijim pasošem je vladala najveća potražnja.

Sjedinjene Države su za 1923. godinu odobrile kvotu za useljenje 6.426 Jugoslovena, dok je na adresu nadležnih jugoslovenskih službi stiglo više desetina hiljada molbi za iseljenje u Ameriku. Umesto primene propisanih kriterijuma ko može dobiti dozvolu i putnu ispravu za odlazak „preko bare“, činovnici su za tu uslugu tražili novac, pa kome je baš bilo dogorelo da ode, morao je velikodušno da se „otvori“.

Novine su pisale da su savezni i lokalni činovnici da bi „podmazali gde treba“ uzimali od 10.000 do 25.000 dinara po pasošu, dok je prosečna činovnička plata u to vreme iznosila 8.000 dinara. ž

Pohlepnima u državnoj upravi na ruku je išla i odluka Ministarstva socijalne politike da nenajavljeno, preko noći promeni pravila u iseljeničkoj politici. Umesto ranije odluke da se utvrđivanje spiska iseljenika za fiskalnu 1923. sprovede od sredine tekuće do sredine naredne godine, nadležno ministarstvo je donelo hitnu uredbu da se ceo taj posao završi od juna do oktobra 1923. godine.

Budimo pošteni, ovde svi kradu

Zbog ovako kratkog roka, zavladala je panika među budućim iseljenicima, naročito onima koji su želeli da svoj novi život započnu u Americi. Oni su neretko prodavali celokupnu imovinu, unapred kupovali skupe karte za put ili su ih dobijali od rođaka iz SAD, a onda, zapostavljajući sve druge poslove, čekali po godinu dana i duže da država reši njihov slučaj. Ljudi koji su želeli da odu iz zemlje bili su izloženi velikim troškovima. Najveće izdatke imali su oni iz manjih mesta, koji su bili primorani da putuju do velikih gradova kako bi obavili sve administrativne formalnosti i pribavili potrebna dokumenta.

Veliko interesovanje za dobijanje američkog pasoša, pretvorilo je putnu ispravu u vrlo vredan proizvod za trgovinu, ističe Antonić.

#related-news_

Pored državnih činovnika, u tom „poslu” učestvovali su advokati, službenici parobrodarskih društava koja su organizovala putovanja preko okeana i brojni drugi „posrednici“, čak i obični građani.

Stvari su došle dotle da je „Socijalni preporođaj”, službeni list Ministarstva socijalne politike, objavio u avgustu 1923. godine da su pojedini agenti pod izgovorom da se interesuju za sudbinu iseljeničkih molbi svojih klijenata, prepisivali celokupne spiskove podnosilaca zahteva u Iseljeničkom odseku, kako bi došli u kontakt sa zainteresovanim licima i ponudili svoje posredničke usluge.

Klasičan primer prevare bio je slučaj seljaka Save Rigovljeva, koji je prodao celo imanje i došao u Beograd kako bi dobio pasoš.

Pošto do dokumenta nije mogao da dođe kod nadležnih organa, Rigovljev se oslonio na pomoć električara Milorada Đukića, koji mu je ponudio da će „svršiti celu stvar u najkraćem roku“, uzeo za tu uslugu unapred 20 američkih dolara i 2.000 dinara i potom nestao bez traga. Policija je uspela da otkrije varalicu kada je hteo da zameni devize za dinare.

Energična akcija za obmanjivanje javnosti

Pošto se situacija otrgla kontroli, nadležno ministarstvo je počelo da objavljuje zvanična upozorenja „zainteresovanom iseljeničkom svetu da se okane svake posredničke intervencije, jer će se i bez ovoga svršiti sve potrebno“. Ali zbog brojnih pritužbi na nezakonito ponašanje državnih činovnika i prašine koja se oko toga digla u javnosti, Ministarstvo socijalne politike je na kraju bilo primorano da sprovede službenu istragu kako bi razotkrilo „mangupe u sopstvenim redovima“.

Najavljena kao velika borba protiv korupcije, ova istraga je na kraju spala na dva slova. Nadležni su objavili da je nakon „energične akcije“, policija privela jednog arhivara i saslušala jednog sekretara, pod sumnjom da je od dvojice zemljaka iz Pirota uzeo po 1.750 dinara za izdavanje američkog pasoša. I tu se završio obračun države sa „činovničkom mafijom“, a imena dvojice osumnjičenih činovnika nikada nisu objavljena u javnosti.

Koliko je istraga bila delotvorna, govori i to da su se novinari bavili aferama oko izdavanja američkih pasoša i cele naredne godine.

Tako je u julu 1924. „Cicvarićev beogradski dnevnik“ objavio tekst u kojem se tvrdi da mladići u Bitolju i okolini daju mito u zlatnicima načelniku okruga i njegovim sekretarima, kako bi pribavili američki pasoš i tako izbegli vojnu obavezu. U tekstu se navodi da se od 53 regruta u jednoj makedonskoj opštini, vojnoj obavezi odazvalo samo njih deset, jer su ostali pobegli u Sjedinjene Američke Države.