Prevaranti u Srbiji za vreme nacističke okupacije: „Pomoć“ braći u ropstvu

Piše: Zorica Žarković

Kraljevina Jugoslavija je neposredno pre kapitulacije pred nemačkom vojskom, pustila na slobodu većinu zatvorenika. Zato je okupaciona vlast već krajem maja 1941. godine izdala naredbu da „pod pretnjom smrtne kazne“ svi zatvorenici moraju da se predaju. Robijaši koji su se dokopali slobode nisu se mnogo obazirali na tu pretnju, što je već u prvim ratnim mesecima dovelo i do porasta prestupništava, navodi istoričar i savetnik Narodnog muzeja Čačak Miloš Timotijević, u svom istraživanju o kriminalu u srpskim gradovima pod nacističkom vlašću, a piše magazin Biznis i finansije.

Mada je kolaboracionistička štampa najviše pisala u vojnim uspesima nemačke vojske, crna hronika nije zamrla. Tako je u javnosti odjeknula vest da su zatvorenici, koji su pobegli iz Glavnjače, tokom noći „poharali kriminalni muzej” i uzeli izloženi obijački alat, što im je kasnije poslužilo za nove pljačke.

U gradovima širom Srbije dešavale su se prevare, džeparenja i sitnije krađe, ali i razbojništva, pa i ubistva zbog novca. Žene su većinom optuživane za prostituciju, no bilo je i onih koje su se bavile pljačkom. Neke su to činile u „sopstvenoj režiji“, a neke kao članice organizovanih bandi koje su „operisale“ po selima i gradovima.

Neobičan je slučaj služavke Štefice Kaški, koja za razliku od ostalih prestupnica nije krala novac, zlatnike i skupi nakit, već je od svog poslodavca, beogradskog lekara, krišom uzimala dragocene stare rukopise i bibliografska izdanja, a potom ih preprodavala po Beogradu.

Opštinari finih manira

Ipak, civilno stanovništvo je najviše stradalo od prevaranata, koji su se neverovatno brzo prilagodili novim okolnostima i prepoznali brojne poslovne prilike. Jedna od takvih „tržišnih niša“ odnosila se na plaćanje dažbina. Sa propašću države nisu nestale i obaveze građana da plaćaju račune za vodu, struju, telefone i druge komunalne usluge. Međutim, u prvim danima okupacije nikome nije bilo jasno da li se uobičajena procedura i dalje obavlja na stari način.

To su iskoristile varalice, koje su već u maju 1941. godine počele da obilaze stanove i kuće predstavljajući se kao opštinski službenici i naplaćivale zaostale račune. Prevaranti su dolazili lepo obučeni, sa činovničkim tašnama, bili su izuzetno ljubazni i „finih manira“, a nakon što bi uzeli novac obavezno su potpisivali „priznanice”, ali uvek drugim imenom. Ovakve prevare su toliko uzele maha, da je beogradska opština među prvima postavila pored pijaca zvanične šaltere za plaćanje računa i o tome detaljno obaveštavala javnost.

Okupaciona vlast je insistirala na različitim vrstama legitimacija i propusnica, a jedini koji su se tome obradovali bili su falsifikatori. Reputaciju najveštijeg falsifikatora u to vreme imao je Živko Vujičić iz Beograda, pa je njegovo hapšenje u štampi predstavljeno u udarnim vestima kao veliki uspeh novog režima.

Jedan baš elegantni gospodin

Okupacija je donela još jednu veliku promenu.

Mnogi muškarci, zarobljeni u kratkotrajnom ratu, ubrzo su transportovani u Nemačku. Porodice ratnih zarobljenika nisu znale ništa o njihovoj sudbini, jer su nemačke vlasti zabranjivale bilo kakav kontakt. Koristeći ovakvu situaciju, prevaranti su se ubrzo pojavili na beogradskim ulicama i uzimali ljudima novac za zarobljene srpske vojnike „u ime Crvenog krsta“.

Novine su najviše pisale o „jednom elegantnom gospodinu“, koji je u Beogradu obilazio kuće visokih oficira. Zabrinutim suprugama se predstavljao kao ratni drug njihovih muževa iz Aprilskog rata. Prenosio je pozdrave i uzimao novac za navodnu pomoć zarobljenicima. „Elegantni gospodin” nije bio jedina varalica te vrste, jer je registrovano više sličnih osoba, među kojima je bio i jedan poznati predratni prevarant. On je ranije imao običaj da obilazi kuće bogataša i prodaje kante s benzinom, za koje bi se ubrzo pokazalo da je u njima obična voda.

Lažni saborci srpskih vojnika u nemačkom zarobljeništvu razmileli su se i po drugim gradovima. Tako je u Knjaževcu uhvaćen Ljubomir Antić iz sela Stogazovca, navodni ratni zarobljenik koji je tvrdio kako je uspeo da se vrati iz Nemačke. Obilazio je porodice u Knjaževcu i okolini i uzimao novac za „pomoć srpskoj braći u ropstvu“. Koristio je lažno ime, da bi ga na kraju u selu Koželju „uhvatio u prevari jedan otresiti seljak”.

Međutim, Antić je iza sebe već imao solidno zatvorsko iskustvo, pošto je pre rata sedam godina robijao u Pančevu. Zato je rešio da to znanje primeni, kako bi izbegao novu turu robijanja u knjaževačkom zatvoru. Pretvarao se da mu je naglo pozlilo i to toliko uverljivo, da su čuvari krenuli hitno da ga prebace u ambulantu. Ali, čim je kročio u dvorište, otrgao se čuvarima, preskočio ogradu i pobegao.

Kako su „ustaški funkcioneri“ postali „srpske izbeglice“

Prevare su se dešavale i na pijaci. Aleksandar Perić, bivši robijaš obučen u seljačko odelo, nudio je mnogim Beograđanima razne životne namirnice i unapred uzimao novac za robu koja nije postojala. No, varali su i seljaci koji nisu prethodno robijali, prodajući na beogradskim pijacama „pravi puter“. On se sastojao od kuvanog krompira koji je bio samo obložen tankim slojem putera. Prevaranti su nudili „pravi puter“ jedino u većim količinama i nisu dozvoljavali da se seče, tako da su mušterije mogle da otkriju šta su stvarno kupile tek kada stignu kući.

Iako su nemačke vlasti striktno branile da se u Srbiji objavljuju informacije sa teritorije Nezavisne Države Hrvatske (NDH), vest o hapšenju dvojice hrvatskih lopova u Beogradu je ipak dospela na naslovne strane. Dvojica kelnera iz Vukovara, Franjo Vodeničar i Pavao Merle, pobegli su u Beograd pošto su pokrali svog gazdu, gostioničara Josipa Šlanga, kome su uzeli nakit u vrednosti od 500.000 dinara.

U okupiranu Srbiju ušli su kao „ustaški funkcioneri”, sa propisnim legitimacijama. Potom su za sebe uzeli lažna srpska imena i prijavili se kao izbeglice. Živeli su luksuzno za ratno vreme, troškareći pokradeni novac. Na kraju su uhapšeni po Šlangovoj prijavi, koja je stigla do Beograda.

Mesar, moler i „zlatnici“ po ulicama

Varalice su koristile i ljudsku pohlepu da bi se domogle zarade. Tako su Radomir Kudić, Jovan Nikišević i dvojica predratnih provalnika, mesar Kostadin Milošević zvani „Kasapče” i moler Ratislav Jovanović sa nadimkom „Limun”, podmetali i prodavali u Beogradu tantuze kao prave zlatnike.

Tantuzi su bile pločice nalik na novac koje su se koristile u kockarskim igrama, a pomenuta četvorka ih je nabavljala od antikvara Svetislava Ljubisavljevića. Potom bi svaki tantuz zavijali u luksuznu maramicu sa „potvrdom” da vredi 1.700 dinara, na kojoj je bio potpis i pečat nepostojećeg juvelira Velje Šišića. Zavežljaje su bacali na prometne delove ulica, a zatim čekali ko će posegnuti za mamcem.

Kada bi se žrtva „upecala“, trojica prevaranata bi presrela čoveka koji je uzeo zavežljaj, uzvikujući da je to njihovo vlasništvo. On se obično bunio i pravdao da je „zlatnik” njegov. Ako bi se žrtva previše otimala, prevaranti su pretili pozivanjem policije, što je u uslovima okupacije izbegavao ko god je mogao. Tada bi u vidu „slučajnog prolaznika“ naišao četvrti prevarant, koji bi se „dobronamerno“ umešao u spor i predložio da se dve strane nagode bez prisustva policije. Ubedio bi žrtvu da kupi „zlatnik“ po nižoj ceni nego što je naznačeno u „potvrdi”.

Ljudi sa sela koji su dolazili u Beograd najčešće su nasedali na ovu prevaru. Četvorici varalica posao je odlično išao sve dok jedan od njih nije rešio da anonimno prijavi preostalu trojicu policiji, uveren da će se uspešno osamostaliti i zadržati svu zaradu za sebe. Ali, kada su „pale“ njegove bivše „kolege“, i on je ubrzo završio iza brave.