Da li su radnici leskovačkog preduzeća Aptiv Contract Service dobrovoljno potpisivali izjavu da će raditi po 12 sati dnevno ili su to činili na nalog poslodavca, potpuno je nevažno. Jer, u oba slučaja reč je o kršenju Zakona o radu i u oba slučaja u prekršaju je - poslodavac, objašnjava za portal N1 Mario Reljanović, predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo iz Beograda. Suština je, kako kaže, da neka prava koja propisuje ovaj zakon, poput trajanja radnog vremena, ne mogu da se menjaju takav način.
Radnici leskovačkog preduzeća Aptiv Contract Service, u proteklih nedelja potpisivali su izjave da će raditi po 12 sati dnevno tokom radnog vremena u periodu od 21. juna do kraja jula. Kako je N1 već izvestio, posle višednevnog pritiska na radnike leskovačke fabrike Aptiv da pristanu na smene od 12 sati dnevno, poslovodstvo ove britanske firme je promenilo odluku i od ponedeljka, 5. jula trebalo bi da bude vraćeno osmočasovno radno vreme. Time bi radna nedelja, koja je prema navodima sindikata metalaca trajala i po 72 sata, trebalo da se vrati u zakonske okvire.
Jednoobrazne izjave koje su potpisivali radnici su, prema oceni stručnjaka – protivzakonite. Jer, prema rečima Maria Reljanovića, sa Instituta za radno pravo, zaposleni ne mogu ni dobrovoljno da se odreknu nekih prava.
„U Zakonu o radu, kao i drugim zakonima kojima su regulisana prava radnika, postoje dve vrste normi. Jedna vrsta se naziva dispozitivnim normama – to su norme koje se mogu dalje regulisati kolektivnim ugovorima ili aktima poslodavca. Druge su imperativne norme – one se ne mogu ni na koji način menjati, niti sporazumom poslodavca i zaposlenog, ni jednostranim izjavama ili aktima poslodavca ili zaposlenog“, objašnjava Reljanović za portal N1.
Pravo na ograničeno radno vreme jedno je od osnovnih prava radnika i ono je uređeno – imperativno.
„Drugim rečima, trajanje radnog vremena uređeno je zakonom i ta zakonska norma ne može da se izmeni ni na jedan od opisanih načina. Tako da ni akt poslodavca kojim se uvodi ovakvo radno vreme, a ni „dobrovoljno“ odricanje zaposlenih od ovog prava – ne proizvodi nikakva pravna dejstva a poslodavac se uvek nalazi u prekršaju“, ističe Reljanović.
Kako zaposleni da se zaštite
U kokretnom slučaju preduzeća Aptiv, radnici su se obratili inspekciji rada, koja je, prema rečima Reljanovića, dosta brzo reagovala i ustanovila da postoji kršenje zakona.
„Inspekcija je poslodavcu naložila da otkloni ove nedostatke, što je on prema navodima lokalnih medija i učinio. Ovo je ujedno i najefikasniji način zaštite, jer je u pitanju očigledno kršenje zakona i inspekcija rada jednostavno ne može da donese drugačiju odluku. Druga pravna sredstva mogla bi da se odnose na obraćanje sudu i traženje privremene mere – ali je ono naravno daleko manje efikasno – a zaposleni mogu svoje nezadovoljstvo iskazati i na način koji je predviđen Zakonom o štrajku“, ukazuje Reljanović.
Bojana Tamindžija iz organizacije Centar za politike emancipacije za portal N1 navodi da radnice i radnici ovakve vrste izjava potpisuju najčešće iz straha od gubitka posla.
Pročitajte još:
„Često se dešava da i nije dovoljno jasno šta se i iz kojih razloga potpisuje. Međutim, važno je naglasiti da pre potpisivanja bilo kakvog dokumenta koji se učini ‘sumnjivim’ ili iz bilo kog razloga nepovoljnim po zaposlene, oni imaju pravo da se konsultuju ili sa predstavnikom sindikata, ukoliko postoji u fabrici, ili sa advokatom, kako bi zaštitili svoja prava. Takođe, ukoliko zaposleni smatraju da im se na radnom mestu krše radna prava, uvek mogu obratiti i inspekciji rada“ navodi Tamindžija.
Kako dodaje, svi zaposleni u sektoru tekstila, kože i obuće, mogu da se za besplatan pravni savet obrate i Centru za politike emancipacije.
Postoji li kontrola poslodavaca
Nadzor nad primenom Zakona o radu vrši inspekcija rada.
„Ovakve prekršaje međutim jednostavno nije moguće uočiti prilikom redovnog nadzora – oni traju kraći period vremena i ukoliko neko ne podnese prijavu inspekciji rada, sasvim je izvesno da se nadzor nad poslodavcem neće sprovesti“, ukazuje Mario Reljanović.
On ističe da je jako indikativno da je u ovom slučaju (Aptiva) poslodavac odlučio da primeni očigledno nezakonitu meru.
„Ta mera se po mom mišljenju graniči sa krivičnim delom iznude, iako je prema Zakonu o radu i drugim propisima poslodavac imao nekoliko podjednako efikasnih a sasvim zakonitih mera“, ističe Reljanović.
Najpre, kaže – logična i normalna reakcija poslodavca bila bi da angažuje dodatne zaposlene na mesec dana.
„Ukoliko je postupak zapošljavanja previše spor – mada ne vidim zašto bi bio, naročito ako se obrati filijali Nacionalne službe za zapošljavanje -poslodavac bi mogao da angažuje takva lica i putem agencija za privremeno zapošljavanje – one su navodno veoma efikasne u pružanju usluga i pronašle bi poslodavcu nove zaposlene u veoma kratkom roku. Konačno, poslodavac je mogao da uvede preraspodelu radnog vremena za postojeće zaposlene, koja je upravo i zamišljena kao legalan i legitiman način rešavanja iznenadnog povećanja obima posla. Na taj način ne bi zapošljavao nove ljude već bi postojećim zaposlenim uveo duže radno vreme koje bi kasnije bilo kompenzovano (plaćenim) slobodnim danima“, objašnjava Reljanović.
Ko žmuri?
Kako ističe, osnovno pitanje u ovom slučaju je – zašto poslodavac nije rešio da primeni niti jedan od ovih mehanizama, već je pribegao užasnom i nezakonitom postupku, za koji svakako morao znati da je nezakonit?
„Ja se ne usuđujem da odgovorim umesto odgovornih lica u kompaniji Aptiv ali mi se čini da je prevashodni razlog to što je kod poslodavaca – naročito stranih poslodavaca – stvorena atmosfera neodgovornosti za postupanje, odnosno da se računa na to da će država ‘zažmuriti’ na kršenja zakona prema radnicima“, zaključuje Mario Reljanović.
Koliko subvencija je dobio Aptiv
Centar za politike emancipacije i Centar za dostojanstven rad su, ukazujući na problem zaposlenih u preduzeću Aptiv iz Leskovca, podsetili koliko subvencija je ova kompanija dobila od države Srbije.
„U toku 2019. godine ova firma je iz budžeta Republike Srbije dobila 7,5 miliona evra subvencija za zapošljavanje 2.000 radnika i radnica. Potom, 2020. godine ponovo dobija subvencije u istom iznosu, ovaj put za zapošljavanje 700 radnika i radnica. Identičan iznos (7,5 miliona evra) država je uložila u izgradnju fabrike, a dodatnih 68 miliona dinara dala je za dovođenje gasovoda. Za priključke EPS-a i EMS-a dato je 45 miliona dinara, dok je Grad Leskovac u infrastrukturu i zemljište uložio preko 270 miliona dinara“, ukazuju ove organizacije.
Kako se dodaje, kompanija Aptiv, u čijem je vlasništvu leskovačka podružnica Aptiv Contract Services d.o.o., u 2020. godini ostvarila je neto prihod od gotovo dve milijarde dolara.
„Aptiv je jedan od glavnih dobavljača nemačke kompanije Daimler za koju u ovom trenutku proizvodi i leskovačka podružnica. Daimler je najpoznatiji po luksuznim automobilima, a neto prihod ove kompanije u 2020. godini iznosio je nešto preko četiri milijarde dolara. Ovom prilikom podsećamo da je pre nekoliko sedmica u Nemačkoj izglasan Zakon o lancima snabdevanja koji obavezuje nemačke kompanije na poštovanje ljudskih prava duž celog lanca proizvodnje. Kompanija Daimler snosi pravnu odgovornost za situaciju u leskovačkom Aptivu i ubuduće bi mogala biti izložena visokim kaznama ukoliko se u u njihovom lancu snabdevanja dešavaju kršenja prava poput onoga koje se trenutno dešava u Leskovcu“, ukazale su ove organizacije u svom saopštenju.
Šta kaže Zakon
Zakon o radu propisuje da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.
Prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno. Zaposleni ne može da radi duže od 12 časova dnevno uključujući i prekovremeni rad.
Radna nedelja traje, po pravilu, pet radnih dana. Raspored radnog vremena u okviru radne nedelje utvrđuje poslodavac. Radni dan, po pravilu, traje osam časova.
Poslodavac kod koga se rad obavlja u smenama, noću ili kad priroda posla i organizacija rada to zahteva – radnu nedelju i raspored radnog vremena može da organizuje na drugi način.
Kod poslodavca kod koga je rad organizovan u smenama ili to zahteva organizacija rada, puno ili nepuno radno vreme zaposlenog ne mora biti raspoređeno jednako po radnim nedeljama, već se utvrđuje kao prosečno nedeljno radno vreme na mesečnom nivou. U tom slučaju zaposleni može da radi najduže 12 časova dnevno, odnosno 48 časova nedeljno uključujući i prekovremeni rad.
Poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima.
U slučaju preraspodele radnog vremena, radno vreme ne može da traje duže od 60 časova nedeljno.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare