Rio Tinto odgovara prof. Ratku Ristiću na navode o eksplozivu, sleganju terena...

Podsetimo, u pitanju je odgovor prof. dr Ristića na reakciju Rio tinta na njegove navode iznete u okviru serijala "Litijum - stručnjaci govore", emitovanom na N1.

Prenosimo reakciju kompanije na odgovor prof. Ristića:

Profesor Ristić u svom odgovoru kompaniji kaže da bi „bilo bolje da je kompanija ponudila činjenice umesto uopštenih fraza“ tako što bi „konačno prikazali gde bi smestili 553 hektara pod deponijama, kako je navedeno u Studiji izvodljivosti podzemne eksploatacije ležišta litijuma i bora-Jadar (strana 356, Rudarsko-geološki fakultet, Beograd, 2020)“.

Ovde je nedvosmisleno da je profesor Ristić pogrešno kubne metre pretvorio u kvadratne, odnosno da je reč o pogrešnom tumačenju podatka o zapremini od približno 5.530.000 kubnih metara (m³) koji se odnosi na količinu materijala predviđenog za odlaganje. Samo dve rečenice iznad dela koje profesor Ristić citira stoji da je površina potrebna za formiranje odlagališta 19,5, a ne 553 hektara, kako profesor Ristić pogrešno navodi. Kroz poglavlje 5.1 detaljno je opisana lokacija navedenog odlagališta.

Profesor Ristić u svom odgovoru kompaniji javno komentariše i količine eksploziva koje bi se koristile u toku rada rudnika, navodeći tendenciozno da su „velike i potencijalno opasne“. Bitna činjenica koja pobija ovu izjavu jesu predviđena rešenja Projekta „Jadar” kojim se obezbeđuje da se eksplozivom rukuje odgovorno i bezbedno u svakom trenutku. Predviđenim rešenjima eksplozivom se sve vreme upravlja kao sa dve odvojene emulzije, koje dok su odvojene nemaju svojstva eksploziva i nisu eksplozivne, te to nije eksploziv. Rudarskim planovima i preciznim proračunima za rudarenje rude u podzemnim tunelima se određuju tačke koje se prethodno pripremaju i tek nakon pripreme se postavljaju dve emulzije, koje nakon što se spoje zapravo dobijaju svoju namenu odnosno postaju eksploziv koji je potrebno zatim i naknadno aktivirati. Ceo postupak se izvodi u pažljivo planiranim i kontrolisanim uslovima kako bi se došlo do rude. Profesor Ristić, međutim, svoju izjavu opšteg tipa ne stavlja u odgovarajući kontekst naučnih činjenica. Takođe, u industrijskoj praksi, kako u Srbiji, tako i u svetu, količine eksploziva od 3,5 do 4 tone dnevno, koliko je predviđeno za Projekat „Jadar“, ne predstavljaju izuzetak, niti odstupanje od proseka za površinske kopove srednje veličine. Navedeno je naučna činjenica.

Profesor Ristić dalje kaže da bi navedena količina eksploziva „izazvala sleganje terena do 1,5 metara dubine na površini većoj od 850 hektara“. Profesor Ristić se ovde poziva na Studiju izvodljivosti iz 2021. godine koja je ažurirana i čiji je izvod dostavljen javnosti na uvid kroz proces ishodovanja Zahteva za obim i sadržaj Studije o proceni uticaja 2024. godine. U navedenoj Studiji se jasno navodi da bi sleganje terena bilo do 20 cm tokom čitavog životnog veka rudnika, što je postignuto optimizacijom otkopnih metoda i procesa zapunjavanja rudnika pastom za zasip, čime se ujedno i drastično smanjuje količina otpada koja bi se odlagala na deponiji na održiv način. Pritom, kako je jasno navedeno u navedenoj Studiji, zone maksimalnog sleganja terena do 20 cm tokom više od 40 godina obuhvata samo površine direktno iznad ležišta. Tačnije, to se odnosi samo na centralnu rudarsku zonu površine od oko 7 hektara. Maksimalna dubina sleganja do 20 cm se eksponencijalno smanjuje kako se povećava udaljenost od samog ležišta. Rezultati modelovanja pokazuju da se tek nakon nekoliko decenija rudarskih aktivnosti očekuje da se sleganje tla iznad periferne zone rudnika na površini od 780 hektara postepeno približi vrednosti od samo 10 milimetara umesto 1,5 metara, kako navodi profesor Ristić.

Profesor Ristić navodi u svom odgovoru i da će realizacijom projekta „više od 2.030,64 hektara zemljišta biti uništeno u početnoj fazi realizacije projekta”, ne navodeći ni kako, ni zašto, pozivajući se na izvor u kome takođe ne postoje odgovori na ova pitanja. Rečnikom profesora Ristića, reč je o uopštenoj frazi bez utemeljenja u naučnim činjenicama.

Ukupna površina Obuhvata područja i kompleksa posebne namene na koju se poziva prof. Ristić, nikako ne znači da bi zemljište bilo uništeno, već da bi ono dobilo drugu namenu. Osim toga, navedena površina od 2030,64 hektara predstavlja površinu koja uključuje i podzone uticaja, dok ukupna površina kompleksa posebne namene iznosi 384,75 hektara. Zone saobraćajno-infrastrukturnog koridora i površine sistema izvan kompleksa posebne namene i zone saobraćajno industrijskog koridora predstavljaju površine čiji budući korisnik nije isključivo kompanija, već i drugi korisnici tih saobraćajnica, s obzirom da su one javnog karaktera. Na najvećem delu navedene površine od 2.030,64 hektara zapravo ne bi bilo nikakvih aktivnosti osim uobičajenih (saobraćaj, poljoprivredne aktivnosti), zbog čega se ne može govoriti o njenom „uništenju“.

U svom odgovoru profesor Ristić citira član 22. Zakona o poljoprivrednom zemljištu u kontekstu „izrade više od 500 istražnih bušotina na obradivom zemljištu I-V kategorije“, što je, kako navodi, prema ovom članu „strogo zabranjeno“. Profesor Ristić propušta da javnost obavesti da isti zakon (Zakon o poljoprivrednom zemljištu), međutim, ima i član 23. U ovom članu se navodi da se „obradivo poljoprivredno zemljište može koristiti u nepoljoprivredne svrhe“, dok se u stavu 2. istoga člana precizira i u koje namene: „za eksploataciju mineralnih sirovina, odnosno izvođenje radova na odlaganju jalovine, pepela, šljake i drugih opasnih i štetnih materija na obradivom poljoprivrednom zemljištu na određeno vreme po prethodno pribavljenoj saglasnosti Ministarstva i priloženom dokazu o plaćenoj naknadi za promenu namene obradivog poljoprivrednog zemljišta koju je rešenjem utvrdila opštinska, odnosno gradska uprava“. Važno je naglasiti kao naučnu činjenicu da istražni objekti ne uslovljavaju mogućnost daljeg korišćenja poljoprivrednog zemljišta, jer su to tačkasti objekti na maloj površini, sa betonskim blokom dimenzija 1 x 1 metar.

Profesor Ristić u svom odgovoru iznosi još jednu frazu „da bi jedina optimalna mera za zaštitu biodiverziteta bila – odustajanje od projekta“, pozivajući se, kako navodi „na tvrdnje kolega sa Biološkog fakulteta i Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“. Na zaključke kolega sa Biološkog fakulteta profesor Ristić se međutim ne poziva kada kaže da bi „realizacijom projekta došlo do ugrožavanja površinskih i podzemnih voda“. Upravo u Završnom izveštaju Biološkog fakulteta, na koji se profesor Ristić poziva isključivo na oportunistički način, nedvosmisleno se navodi da je „iz dostupne dokumentacije jasno da je velika pažnja posvećena prečišćavanju otpadnih voda poreklom iz rudnika i deponije industrijskog otpada, kao i sprečavanju curenja štetnih materija sa deponije industrijskog otpada i deponije otpadnog materijala. Ukoliko predviđene mere budu sprovedene dosledno i ne bude nepredviđenih događaja može se očekivati da neće biti značajnijeg zagađenja vode reke Jadar i podzemnih voda.“ (Biološki fakultet, Završni izveštaj III faza, strana 91.).

Kada je reč o biodiverzitetu, izjednačavanje optimalne i osnovne mere za ublažavanje mogućih negativnih uticaja na biodiverzitet je neutemeljeno i tendenciozno kako bi se na nenaučan način nametnuo zaključak o neophodnosti odustajanja od Projekta „Jadar“. Projekat „Jadar” nikada nije negirao svoj uticaj na biodiverzitet, budući da izgradnja rudnika neminovno dovodi do promene temeljnih vrednosti prostora. Sve ostale mere koje se odnose na, kako se navodi, „efikasnu“ zaštitu flore i faune zapravo predstavljaju nadoknade i strategije za smanjenje uticaja, sprovođene u skladu sa hijerarhijom ublažavanja. Najsveobuhvatnija naučna istraživanja koja su ikada sprovedena u Srbiji za neki rudarski, odnosno industrijski projekat pokazuju da bi sve emisije u svim fazama realizacije Projekta „Jadar“ bile u skladu ili značajno ispod vrednosti koje propisuju najviši standardi zaštite životne sredine Republike Srbije i Evropske unije, što je i potvrđenom odlukom Evropske komisije da Projekat „Jadar“ uvrsti među 13 strateških projekata Evropske unije u oblasti kritičnih sirovina.