Rio Tinto reaguje na izjave Dejana Šoškića u emisiji "Litijum: Stručnjaci govore"

Prenosimo:

Pomenutu „eksel računicu“, međutim, direktno je, između ostalih, demantovala Evropska komisija odlukom da Projekat „Jadar“ uvrsti među 13 strateških projekata van Evropske unije u oblasti kritičnih sirovina, budući da su kriterijumi za odabir strateških projekata uključivali kao jedan od ključnih uslova „da projekat donosi obostranu korist, kako za zemlju domaćina“, u ovom slučaju za Srbiju, „tako i za Evropsku uniju“. Suprotno navodima profesora Šoškića, Srbija bi od realizacije Projekta „Jadar“ samo na ime poreza i rudne rente, prihodovala preko 180 miliona evra godišnje, prema podacima iz 2021. godine. Indirektni očekivani prihodi procenjeni su na 680 miliona evra na godišnjem nivou. Samo prihodi opštine Loznica procenjuju se na 25 miliona evra godišnje, što bi lokalni budžet gotovo dupliralo.

Netačnost studije profesora Šoškića i autora dodatno potvrđuje i autorka serijala konstatujući da je u analizi profesora Šoškića „navedeno da bi Republika Srbija finansirala izgradnju infrastrukture za potrebe Projekta „Jadar““, što je potpuno netačno. Kompanija bi snosila sve troškove za izgradnju kompletne infrastrukture u okviru prostora koji bi zauzimao Projekat „Jadar“, odnosno svu onu infrastrukturu koju bi koristio isključivo Projekat „Jadar“. Ta investicija je planirana u okviru investicije kompanije Rio Tinto u vrednosti od 2,55 milijardi evra, na osnovu koje Projekat „Jadar“ ima potencijal da bude jedna od najvećih direktnih stranih investicija u istoriji Srbije.

Profesor Šoškić u ovom kontekstu netačno i van svoje ekspertize govori i o „dovođenju velike količine čiste vode koja je potrebna za rad rudnika“. Projektom „Jadar" predviđeno je da primarni izvor vode za potrebe rudnika budu rudničke vode koje nastaju tokom eksploatacije koje bi se prikupljale, zatim prečišćavale do nivoa tehnički čiste vode - gotovo kvaliteta destilovane vode - i koja bi se potom ponovo koristila u okviru samog tehnološkog procesa. Reč je o zatvorenom sistemu, u kojem se voda reciklira i ne radi se o „čistoj vodi“, a posebno ne o „dovođenju velike količine čiste vode“, kako netačno navodi profesor Šoškić.

Profesor Šoškić neosnovano postavlja pitanje, stavljajući ga u negativan kontekst, da li „kompanija preuzima na sebe troškove izgradnje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i sličnih stvari“, budući da su ti podaci javno dostupni. U okviru inicijalne investicije u vrednosti od 2,55 milijardi evra planirana je izgradnja dva postrojenja za preradu otpadnih voda koja bi koristila moderne i pouzdane metode prečišćavanja (reverzna osmoza i ultrafiltracija). Prečišćena voda bi se kroz proces reciklaže ponovo koristila u proizvodnom procesu i ova reciklirana voda predstavlja osnovni izvor obezbeđivanja potrebnih količina vode za potrebe projekta. Dakle, troškove izgradnje sistema za prečišćavanje otpadnih voda nedvosmisleno bi finansirala isključivo kompanija Rio Tinto.

Profesor Šoškić kaže da „nije čuo“ da se negde u svetu planira eksploatacija litijuma na plodnoj zemlji. Budući da nastupa kao ekspert za litijum, profesor Šoškić ima obavezu prema javnosti da zna da je, na primer, projekat Barozo u Portugaliji, koji je Evropska komisija uvrstila na listu 47 strateških projekata za obezbeđenje kritičnih sirovina na tlu Evropske unije, područje sa bogatom poljoprivrednom tradicijom i statusom Globalno značajnog poljoprivrednog nasleđa (GIAHS). Ovaj projekat se razvija u oblasti sa tradicionalnim poljoprivrednim i pčelarskim aktivnostima, dok je deo projekta lociran u području pod zaštitom Natura 2000. Pomenuti projekat čak uključuje rudnike otvorenog kopa koji imaju daleko veći uticaj na životnu sredinu od podzemnog rudnika kakav bi bio u Jadru. Takođe, rudnik litijuma Greenbushes u Australiji uspešno posluje u gusto pošumljenom okruženju uz poljoprivredne aktivnosti, uključujući vinogradarstvo. Postoje i desetine drugih litijumskih projekata, uključujući postrojenja za preradu litijuma, koja su planirana u Nemačkoj, Francuskoj, ali i u Finskoj, u urbanim područjima ili u blizini zaštićenih zona u kojima se lokalno stanovništvo, između ostalog bavi i poljoprivredom.

Profesor Šoškić međutim zna da „litijuma u čvrstom stanju ima širom Evrope, i u Nemačkoj, i u Španiji, i u Austriji, i u Portugaliji, i tako dalje, ali se ne eksploatiše“. Svi navedeni projekti o kojima govori profesor Šoškić su u fazi razvoja na isti način na koji je to i Projekat „Jadar“ i ne postoji nikakav osnov za tvrdnju da oni neće biti realizovani, kako bi se netačno moglo zaključiti na osnovu izjave profesora Šoškića. Upravo suprotno, svi navedeni projekti realizuju se po ubrzanim procedurama, a vlade zemalja u kojima se realizuju nastoje na taj proces maksimalno optimizuju uz podršku Evropske komisije.

Profesor Šoškić, takođe, naglašava da „svaki investicioni projekat mora da uzme u obzir i takozvane oportunitetne troškove, odnosno šta bi se tu alternativno moglo raditi na tom prostoru, ili da li se tu već odvija neka ekonomska aktivnost koja se pokretanjem investicionog projekta gubi“, implicirajući da Evropska komisija

prilikom dodeljivanja strateških statusa projektima u oblasti kritičnih sirovina o tome nije vodila računa, pokazujući nepoverenje u evropske institucije. Ključno je naglasiti da eventualna realizacija Projekta „Jadar“ ne bi bila prepreka da lokalno stanovništvo nastavi da se bavi poljoprivredom i drugim aktivnostima, jer projekat podrazumeva podzemnu eksploataciju uz primenu najsavremenijih tehnologija zaštite životne sredine u skladu sa najvišim standardima Evropske unije i Republike Srbije.

Profesor Šoškić, navodeći primer Norveške, potpuno neosnovano poredi eksploataciju zemnog gasa i nafte sa eksploatacijom mineralnih sirovina, što su potpuno neuporedive kategorije u svakom smislu. Govoreći o primeru Norveške, profesor Šoškić kaže da bi „trebalo da učimo od dobrih iskustava drugih, posebno naprednih zemalja“, ne navodeći da je upravo Norveška projekat eksploatacije grafita poverila britanskoj rudarskoj kompaniji GreenRoc Strategic Materials Plc. To znači da ga ne realizuje norveška država kako bi se moglo zaključiti na osnovu analogije koju potpuno van svoje ekspertize neosnovano promoviše profesor Šoškić.

Ovaj projekat je, kao i projekat iste kompanije na Grenlandu i Projekat „Jadar“, Evropska komisija uvrstila među 13 strateških projekata van Evropske unije, procenjujući na osnovu istih kriterijuma kao i u slučaju Projekta „Jadar“ da je isplativ za Norvešku.

Govoreći o ekonomskim benefitima Projekta „Jadar“, profesor Šoškić na paušalan način navodi da su „ukupne korisnosti za Srbiju neizvesne“. Rio Tinto je u obavezi da primenjuje regulativu Pillar 2 Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), čiji je glavni cilj da obezbedi da velike multinacionalne kompanije u svim zemljama u kojima posluju plate porez na dobit po efektivnoj stopi od najmanje 15 odsto, koji mora da ostane u Srbiji. Iz tog razloga, navodi profesora Šoškića da „naši zakoni dozvoljavaju da se, ako se aplicira, može dobiti poreska olakšica za one su ostvarili kapitalno ulaganje veće od određenog iznosa, što ovaj projekat ispunjava“, nema osnova, jer bi u tom slučaju efektivna poreska stopa bila niža od 15% koliko određuje Pillar 2. Zbog navedenog, insinuacije da bi kompanija mogla biti oslobođena obaveze plaćanja poreza na dobit nije primenjiva u slučaju Rio Tinta i Projekta „Jadar“.

Govoreći o Projektu „Jadar“, profesor Šoškić navodi da bi „u početku, u prvih 5 godina, kompanija investirala u izgradnju rudnika“, i da bi „tu bi bilo negativnih novčanih tokova za samu kompaniju u iznosu od oko 2,45 milijardi evra“. Profesor konstatuje da bi „taj novac bi bio korišćen za razne stvari, za izgradnju nekih objekata, za kupovinu nekih mašina, za plaćanje nekih inženjerskih usluga“ i da bi „dobar deo toga bi otišao van zemlje“, zaboravljajući da konstatuje da bi dobar deo tog novca, prirodno, ostao i u zemlji.

Kompanija Rio Tinto posebno oštar demanti upućuje autorki serijala „Litijum: stručnjaci govore“ zbog ponavljanja netačnih navoda da je „Rio Tinto jedan od akcionara u kompaniji InnoBat“. Navedenu informaciju kompanija je direktno demantovala nakon gostovanja naučnog saradnika Aleksandra Matkovića u istom serijalu 24. aprila ove godine. Kompanija Rio Tinto investirala je u InoBat kako bi podržala završetak istraživačko-razvojnog centra i pilot linije za baterije u Slovačkoj, ali ova kompanija nije „akcionar Rio Tinta“, kako netačno tvrdi autorka emisije.