I Rusija ulazi u litijumsku trku: Proizvodnja za industriju moguća već krajem ove godine

Demostat prenosi i kako je objavljeno da jedna fabrika već proizvodi litijum na ležištu Mališevskoe u Sverdlovskoj oblasti, u azijskom delu Uralskog okruga. Ali, sve oči uprte su ka ležištima u Murmanskoj oblasti, na poluostrvu Kola, na severu evropskog dela Rusije koji ulazi u arktički krug. Istraživanja su uveliko obavljena i procenjuje se da bi u proizvodnji moglo da se dobije 30.000 tona litijum karbonata ili litijum hidroksida godišnje. Eksploatacija bi trajala narednih 20 godina.

Dobijanjem licence za istraživanje i eksploataciju, državna kompanija “Rosatom” je preko svoje podružnice TVEL započela proces ispitivanja i pripreme a potom je sa privatnom kompanijom Nornikl, globalnim gigantom u proizvodnji nikla i paladijuma, formirala zajedničko preduzeće “Polar litijum”. Nornikel je nakon više svojinskih promena, sada u većinskom vlasništvu dva oligarha, Vladimira Potanjina i Olega Deripaske, odnosno njihovih kompanija Olderfrey Holdings Ltd (34,59%) i Rusal (27,82%).

Spoj državnog i privatnog kapitala ubrzao je pokretanje projekta. Ruda koja sadrži 0,5% litijum oksida bi se eksploatisala na površinskom kopu iz stena i koristila za proizvodnju litijuma u obliku karbonata i hidroksida. Projekat se nalazi u fazi utvrđivanja obima i sadržaja studije o proceni uticaja na životnu sredinu.

Istovremeno, Nornikel, koji drži 40 odsto svetskog tržišta paladijuma, uveliko istražuje mogućnosti litijum sumpornih baterija za električne automobile. One, prema očekivanjima, imaju veću gustinu energije što omogućava dužu vožnju a i znatno su jeftinije i lakše od litijum jonskih. Do sada nisu uspele da uđu u masovnu proizvodnju jer im je rok trajanja ograničen ali u Nornikelu veruju da će u naredne tri godine rešiti taj problem. Ukoliko budu uspešni, nove baterije bi dodatno podigle tražnju ne samo za litijumom i sumporom (koji se takođe nalazi u proizvodnom portfoliju kompanije) nego i za paladijumom koji se u toj proizvodnji koristi kao katalizator.

Ubrzani pohod na retke minerale

Intenziviranje eksploatacije kritičnih minerala od strane Rusije sve češće se tumači u širem kontekstu jačanja strateške i bezbednosne samostalnosti. Razvoj ležišta, tehnologija prerade i lanaca snabdevanja, kako Demostat piše, postaje deo dugoročnog planiranja u uslovima globalnih političkih i bezbednosnih tenzija, što dodatno naglašava geopolitički značaj strateških sirovina.

Međutim, ubrzani pohod Rusije u vrh liste zemalja koje kontrolišu globalno tržište retkih minerala, ne završava se samo na eksploataciji sopstvenih rezervi. Od četiri registrovana ukrajinska ležišta litijuma, Rusi drže dva.

Ranije su preuzimajući kontrolu Zaporožja „dobili“ i „Krutaju Balku“, a prošlog leta zauzeli su i najperspektivnije ležište „Ševčenko“ u Donjeckoj oblasti i to svega mesec-dva nakon što su Ukrajina i SAD potpisale veliki strateški sporazum o sigurnosti resursa i dogovorile osnivanje zajedničkog investicionog fonda za obnovu i partnerstvo u pristupu ukrajinskim kritičnim mineralima. Ležište “Ševčenko” bilo je na tom spisku za zajedničku eksploataciju.

Ceo tekst pročitajte na Demostatu.

Iako je Evropa, zalažući se za zelenu agendu, mnogo ranije uočila potrebu za retkim mineralima neophodnim za prelazak na čistiju energiju, projekti eksploatacije tih sirovina razvijali su se oprezno ali i sporije. Ipak, geopolitička kretanja u svetu i tenzije upravo oko lanaca snabdevanja energentima i retkim mineralima, naterali su Evropu da konkretnije radi na ubrzanju razvoja projekata na svojoj teritoriji. Međutim, u poslednje dve godine fokus evropskih politika značajno se proširio – sa isključivo energetske tranzicije na pitanja odbrane i nacionalne bezbednosti.

Kritični minerali više se ne posmatraju samo kao osnova za dekarbonizaciju i električna vozila, već i kao ključni resursi za savremene odbrambene tehnologije, bezbedne lance snabdevanja i stratešku autonomiju država. U tom kontekstu, oslanjanje na ograničen broj globalnih dobavljača, pre svega na Kinu, sve se češće ocenjuje kao strateški rizično, što dodatno podstiče države EU da ubrzano razvijaju sopstvene izvore sirovina. Takođe, lista kritičnih sirovina se širila, stigla je do broja 36, ali je 14 minerala proglašeno strateškim.