Tehnička škola za dizajn kože ove godine nije upisala nijednog učenika na smeru galanterista kože jer su konkurisala samo tri učenika. I dok samostalne zanatlije upozoravaju da torbe uskoro neće imati ko da popravi, a mladima poručuju da zanat izbegavaju iako posla ima, na internetu postoji čitav jedan paralelni svet prodaje ručno-rađene kožne galanerije s etiketom „made in Serbia“.

Skoro zaboravljeni natpis „Tašner“ stoji u Bulevaru despota Stefana na radnji koju vode Mira i Zoran Matić. Posao i znanje su nasledili od Mirinog oca, koji je radnju osnovao po povratku iz inostrantva i ušteđevinu uložio u zanat.

Zoran koji dočekuje mušterije za pultom radnje prepune razno-razne kožne galanterije, od tašnica i torbica, do starih pilotskih torbi i modernih kofera, kao jedan od retkih preostalih sarača u Beogradu – posla ima.

Razgovor koji smo vodili, malo-malo pa smo prekidali zbog mušterija koje su ulazile „samo da pitaju da li može“. I Zoran svaki put kaže – može… da se zameni okov na novčaniku, karabinjer na tašni, skrati ručka na tašnici, zameni rajsferšlus na toribici…

Pokazuje nam jedne ženske čizmice zmijskog dezena. Kaže, devojci je pukao jedan od kaiševa, obućar ju je poslao kod njega, a on je šio nove i uklapao kožu koju ima s postojećom šarom.

I pored svga toga, mladima ogorčeno poručuje da beže od zanata i niko nikada ne upiše nijedan. Zbog toga ne čudi što ni njegova deca neće nastaviti porodični posao.

Kaže „zanat se pretvorio da živiš za račune“ i nabraja koje sve izdatke ima prema državi, poslovnom prostoru i koliko ga košta materijal.

„Šta će mi sva ova gvožđurija koju imam, ako nemam kome da radim. Imam punu radnju, mogu da bacam jer posle nekog vremena postane demode i ljudi to više neće“, priča Matić s kakvim se mukama suočava.

Škola bez đaka, majstor bez šegrta

Deca koja se odlučuju za buduće zanimanje kao da su ga čula, jer ove školske godine nema upisanih đaka na smeru galanterista kože u Tehničkoj školi za dizajn kože.

Direktor ove škole Branislav MIleski je ranije za medije rekao da je ovo četvrta godina kako nisu uspeli da formiraju odeljenje, pošto se nije prijavio dovoljan broj učenika.

Ističe da su ga zvali neki stari majstori i nudili i radnju i posao, samo da im pošalje neko dete, ali da on nema koga da im preporuči.

Zoran i njegova supruga zato sami sami rade sve, jer im je za 20 godina u radnju ušao samo jedan šegrt – dečak kojeg je majka dovela.

„Više je ona htela nego on, nema od toga ništa“, rezigniran je naš sagovornik.

Međutim, posao dolaze da traže „majstori“ koji tašnu nikada nisu pravili, ali su zato „majstori za sve“. Takve naš sagovornik odbija.

Ko šije tašne „made in Serbia“

U Srbiji trenutno postoje dve velike firme koje se bave kožnom galanterijom – jedna u Beograd i jedna u Novom Sadu. Direktor kožarske škole kaže da velike fabrike imaju stalno otvorene konkurse koje ne mogu da popune.

Iz Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) za N1 odgovaraju da su na dan 30. septembra na svojoj evidenciji imali 16 osoba sa kvalifikacijom tašner, od čega je 15 žena.

Od početka godine, dodaje NSZ, samo jedan poslodavac je tražio i zaposlio tašnera preko ove službe. Preciziraju da je u pitanju bila zanatska radnja.

Na pitanje ko onda šije tašne u Srbiji, naš sagovornik s početka priče navodi da situacija nije baš jednostavna. Kako kaže, ima onih koji tašne uvoze iz Kine a onda stavljaju svoju etiketu i na internetu prodaju kao proizvod iz Srbije.

Dodaje da su velike firme angažovale penzionere, malo preostalih radnika nekadašnje kožarske industrije, a da se u nedostatku tašnera izvestan broj obućara prekvalifikovao i obučio za novi zanat. Međutim, oni su samouki, dodaje Zoran.

Nacionalna služba za zapošljavanje potvrđuje da proteklih godina nisu imali obuke za ovu vrstu zanata.

„Analizom parametara kao što su: potrebe na lokalnim tržištima rada, potrebe nezaposlenih lica, ali i ponude obrazovnih usluga, na osnovu čega se izrađuju katalozi obuka za tržište rada na godišnjem nivou, nisu bile utvrđene potrebe za ovom obukom“, odgovorili su iz NSZ za N1.

Kakvo je stanje među „veliki igračima“, i kakve plate mlade zanatlije mogu da očekuju u fabrikama kožne galanterije, pokušali smo da saznamo od kompanije Manual iz Novog Sada. Međutim, odgovore na postavljena pitanja nismo dobili do završetka ovog teksta.

„Ko ceni vrednost dolazi kod tašnera“

Situacija je nešto bolja u manjim gradovima, gde zanatlije i dalje koliko-toliko opstaju.

Iz niške firme „Vera leather“, koja proizvodi kožnu galanteriju, kažu da u tom gradu i dalje mogu da nađu kvalitetne majstore, kao i da posla ima.

On navodi da se vrednim radom i insistiranjem na kavalitetu može od male zanatske radnje doći do firme srednje veličine.

„Za dobru tašnu uvek ima kupaca“, rekla je za N1 Milica Mitić iz ove firme.

Slaže se s tim i Zoran, koji kaže da i pored brze i jeftine mode i dalje ima porudžbina da napravi tašnu „od nule“. Mesečno se u njegovoj radnju pojavi jedna do pet takvih mušterija, a zahtevi su razni.

Da je kvalitet to što dovodi kupce kod tašnera, umesto u prodavnice brze mode, ističe i majstor Zoran iz Beograda.

Svoje mušterije opisuje kao sobe koje cene vrednost i to ne vrednost u materijalnom smislu. Već estetsku vrednost nekog proizvoda, kvalitet, sentimentalnu vrednost koju neki predmet za njih ima, zbog čega se i odlučuju da je poprave ili preprave, umesto da je zamene novom jeftinijom i kratkotrajnijom.

To potvrđuje i mladić koji je ušao u tašnersku radnju s novčanikom u ruci. Svoj razgovor sa Zoranom počeo je rečima: „Već sam dolazio, popravljali ste mi ovo ovde, a sad treba da mi se zameni ova kopča. Sećate se? Mnogo Vam se svideo moj novčanik, a i ja ga mnogo volim“.