Specifičnosti energetike: Jedna pogrešna odluka može koštati cele generacije

„Nema komplikovanije oblasti od energetike. Ova delatnost, pored stručnih oblasti na polju energetike, rudarstva i geologije, povezana je sa ekonomijom, pravom, ekologijom, politikom, diplomatijom… To, nažalost, ljudi u državi ne prepoznaju. Kada uđete na zvanični sajt Ministarstva nauke, videćete veliki broj raznih instituta koji se bave jednom oblašću. Ja, naravno, nisam protiv toga, ali neobjašnjivo je da nema Instituta za energetiku koji bi morao da bude izrazito multidisciplinaran i organizovan kao institucija od nacionalnog značaja“, ističe akademik Miodrag Mesarović, jedan od autora publikacije „Razvoj elektroenergetike Republike Srbije do 2050. godine“, koju je objavila Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU).

Stoga, kako piše magazin Biznis i finansije, ne čudi da se u energetici donosi niz brzopletih i pogrešnih odluka, koje će, međutim, koštati sledeće generacije decenijama. „Kada napravite jednu nuklearnu elektranu i pustite je u pogon, ona radi 80 do 100 godina. Znači, čitav vek je vezan za odluku koju neko može da donese, a da nije dovoljno proučio kakve sve posledice ona može da proizvede i to u daleko dužem periodu nego što je nečiji politički mandat ili pozicija na nekoj drugoj, visokoj funkciji“, upozorava Mesarević.

Saplitanje o regulativu

Uprkos takvim posledicama, nadležno Ministarstvo rudarstva i energetike forsira ustaljenu praksu u kojoj naš nacionalni energetski plan pripremaju Grci, strategiju razvoja energetike Norvežani, klimatski plan Englezi, Nemci i Portugalci. Ključni dokumenti nastaju tako što se prevode sa engleskog jezika, dok se neuspeh starih strategija rešava pisanjem novih.

U takvim okolnostima, brojni domaći stručnjaci su bili primorani da napuste radnu grupu pri Ministarstvu energetike, a njihova mesta su popunjena predstavnicima interesno motivisanih organizacija.

„Upravljanje našom energetikom je dodatno iskomplikovano i time što mi sami sebi pravimo probleme jer preuređujemo naš sistem toliko da se često saplićemo o regulativu, zaboravljajući čak i to šta je zakon, šta podzakonski akt i šta je ono što treba da bude dominantno“, komentariše Mesarević.

Proizvodnja pada, potrošnja raste

Na rizik ovakvog odnosa rukovodećih struktura prema energetici upozorava i akademik Slobodan Vukosavić, koji u dokumentu SANU o razvoju domaće energetike do 2050. godine skreće pažnju da će naredne decenije obeležiti značajan pad proizvodnje energije iz fosilnih goriva, ali i manja proizvodnja iz hidroelektrana.

Iako će tokom narednih decenija biti uvećan kapacitet srpskih hidroelektrana, klimatske promene će imati negativan uticaj na režim padavina i na srednju godišnju proizvodnju električne energije, koja će se kretati oko 10 teravat sati. Uz blagovremenu obnovu i modernizaciju domaćih termoelektrana, one bi mogle nastaviti sa radom još 20 do 30 godina. Ipak, zbog postepenog iscrpljivanja rezervi i pada kvaliteta uglja, usled potrošnje uređaja za desumporizaciju i oporezivanja emisija ugljen dioksida, procenjuje se da će godišnja proizvodnja u termoelektranama na ugalj postepeno opadati sa 21,5 teravat sati na očekivanih 18 teravat sati.

S druge strane, potrošnja električne energije će rasti zbog elektrifikacije drumskog prevoza, povećanja internet saobraćaja i digitalizacije. Projekcije za 2030. godinu pokazuju da će nam nedostajati od 1,5 do 5,5 teravat sati električne energije, pri čemu će uvoz biti sigurno skup, ali nema garancija da će biti i dostupan, predviđa Vukosavić.

Kao poseban problem pokazalo se to što zamenski izvori u procesu dekarbonizacije koji su do sada razmatrani, ne mogu premostiti jaz između proizvodnje i potrošnje, kao i da mnoge dosadašnje odluke i tehnologije nisu dale očekivane rezultate.

„Da bi se izbegla uvozna zavisnost sa svojim finansijskim i političkim posledicama, neophodno je savesno proučiti raspoložive primarne izvore i tehnologije, koje će biti konsolidovane tokom narednih decenija. Od značaja je sagledati njihov uticaj na životnu sredinu, proučiti njihova tehnička svojstva, proceniti investicione troškove i utvrditi njihov uticaj na sigurnost snabdevanja i dostupnost energije“, objašnjava akademik.

Nezavisne procene o udelu varijabilnih izvora

Takođe, jedno od ključnih pitanja srpske elektroenergetike je određivanje ukupne snage vetroelektrana i solarnih elektrana koje se mogu integrisati u električnu mrežu. Značajniji rast njihovog udela u godišnjoj proizvodnji mora da prati gradnja skupih i ekološki problematičnih baterijskih skladišta, pri čemu je potrebno uzeti u obzir i računicu da je na svakih osam do deset godina neophodno zameniti postojeće baterije novim.

Rast potrošnje, nestašica i cena kritičnih mineralnih resursa unose neizvesnost u pogledu budućih isporuka baterija i značajno će ograničiti mogućnost integracije vetroelektrana i solarnih elektrana u električnu mrežu. Gradnja reverzibilnih hidroelektrana kakva je Bistrica može delimično umanjiti kapacitet i cenu baterijskih skladišta, ali ih ne može zameniti, ukazuje Vukosavić.

On dodaje da je prema nezavisnim procenama, ostvariva integracija vetroelektrana snage do 2.200 MW i solarnih elektrana snage 1.800 MW, uz prihvatljive rizike po životnu sredinu i integritet sistema. Nastojanja da se na mrežu priključe vetroelektrane i solarne elektrana preko navedene snage, pratili bi izraziti rast troškova integracije i povećani rizici. „Umesto priključenja na mrežu, dodatna energetska postrojenja na vetar i sunce treba koristiti za proizvodnju ekološki prihvatljivih goriva sa ugljenički neutralnim ciklusom proizvodnje i upotrebe“, smatra akademik.

Problematičan status povlašćenih proizvođača

Na stanje u srpskoj elektroprivredi utiču i uslovi gradnje solarnih i vetroelektrana, kao i tehnički i finansijski efekti njihovog rada. Vukosavić navodi da su medijatori i investitori u solarne i vetroelektrane u Srbiji dobijali podsticaje za povlašćene proizvođače, neopterećeni obavezama koje su uobičajene za gradnju ovakvih objekata u Evropskoj uniji.

„Istovremeno, protivno evropskim pravilima i praksi, srpska elektroprivreda bila je opterećena neprimerenim troškovima. Pored tehničkih problema i troškova integracije, elektroprivreda je prinuđena da snosi i deo troškova državne politike subvencionisanja. Dok u Evropskoj uniji solarne i vetroelektrane nemaju bezuslovno pravo prvenstva i snose deo odgovornosti za očuvanje integriteta sistema, u Srbiji se kasni u primeni takve prakse na štetu elektroprivrede“, ocenjuje Vukosavić.

Prema njegovom mišljenju, radi očuvanja srpske energetike, neophodno je prekinuti sa praksom u kojoj povlašćeni proizvođači uspešno posluju na račun elektroprivrede i usmeriti ekološke takse u fond iz koga bi srpska elektroprivreda investirala u nove izvore energije.

Nuklearna dilema

Odluke o gradnji nuklearnih elektrana i izboru isporučioca imaju čitav niz ekoloških, finansijskih i političkih implikacija. Srpska elektroprivreda je u vrlo teškom finansijskom stanju i ne raspolaže neophodnim sredstvima za gradnju nuklearnih elektrana, a Srbija nema više stručnjake za ovu oblast, za čije obrazovanje je potrebno 10 do 15 godina. Nerealno je očekivati da prva nuklearna elektrana bude priključena na mrežu pre 2045. godine, pri čemu bi Srbija trebalo da isključi primenu modularnih reaktora i da razmatra samo one tipove reaktora koji su se dokazali u višegodišnjoj praksi u zemlji porekla i drugim razvijenim državama, saglasni su Mesarović i Vukosavić.