Veštačka inteligencija i „pohabani“ radnici: Čiji posao će da zameni AI

Ekonomija 26. maj 202414:30 20 komentara

"Pitanje je da li ćemo mi u budućnosti želeti uopšte nešto da menjamo u društvu u kojem je sav taj sadržaj veštačke inteligencije koji nas čini prividno srećnima. To je, verujem, pitanje koje postavlja Ilon Mask, koji gleda dugoročno", kaže futurolog, istraživač iz Laboratorije za digitalno društvo Ljubiša Bojić. Sociolog Vladimir Simović je, pak, skeptičan po pitanju izjave Maska da ćemo u budućnosti verovatno svi ostati bez posla zbog razvoja veštačke inteligencije. "Prvo, kreiraće se novi poslovi, drugo - pitanje je da li je kapitalu preveliki trošak da se odrekne radne snage”, kaže ovaj sociolog.

“Verovatno niko od nas neće u budućnosti imati posao zbog razvoja veštačke inteligencije (AI), ali problem će biti pronalaženje smisla egzistencije.”

Da li je ovo još jedna kontroverzna izjava preduzetnika Ilona Maska ili istina koja kuca na vrata? Svake godine se povećava projektovani broj nezaposlenih ljudi, koje će zameniti mašine i roboti. Samouslužne kase u supermarketima su dobar primer ove prakse. Hoće li svet postati “Zemlja Dembelija” i kakve sve probleme to sa sobom nosi?

Futurolog, istraživač iz Laboratorije za digitalno društvo Ljubiša Bojić kaže da nema tačnih predikcija šta će se desiti i koliko brzo će ljudi neke poslove izgubiti, dok će druge dobiti, odnosno morati da se prekvalifikuju.

“Suprotno nekim predikcijama, ugrožena zanimanja će biti ona za koje to ne očekujemo – pre smo očekivali da to budu neki radnici na traci koje će roboti da zamene. Međutim, nazire se da će to biti poslovi u pisanju teksta, dizajnu, tim nekim aktivnostima. Ali, AI će prvo da pomaže dizajnerima, a postepeno će tehnologija sve više i više da preuzima stvari”, objašnjava Bojić.

Oni će, dodaje, onda dobiti mogućnosti da rukovode tim procesom, da pišu strategije, da veštačka inteligencija nešto napravi, a vi modifikujete.

Snalažljivi će, kaže, uspeti da se uklope.

“Ali, kada gledamo budućnost – svakako je zamena poslova nešto izvesno. Možda je u pitanju 100 godina, možda više, zato što je tendencija takva da ove tehnologije sa kojima se suočavamo nisu iste kao one pre”, navodi on.

I daje primer – digitrona, koji nam ubrza proces koji radimo, da bismo mogli da pređemo na nešto drugo.

“Ovo nije kao digitron, već ove tehnologije obećavaju zamenu svih poslova uslovno rečeno, odnosno većine, gde će ljudi samo rukovoditi nekim tokovima, postavljati strategije i nešto slično, što je nešto čemu bismo mogli da se radujemo kada bi ljudi mogli da se odupru toj zavisnosti od tehnologije i kada bi mogli da budu srećni. Tako da je Ilon Maks u pravu kad kaže da je pronalaženje smisla glavni problem u budućnosti”, smatra Bojić.

Ko će biti najviše pogođen

Da li će naprednije zemlje biti više pogođene time da ljudi zbog AI gube poslove koje rade?

“Trenutno ne. U ovom trenutku takve zemlje imaju prednost. Zato je bitno da i naša država, i sve ostale, pokušaju da nađu neke male niše gde će uspeti da naprave velike kompanije koje će kreirati tu revoluciju u AI”, navodi on.

Strateški, dodaje, treba identifikovati koje su to oblasti, a potom se treba fokusirati i napraviti ogromne kompanije koje će da naprave razliku.

“Tehnološke države svakako imaju prednost u budućnosti i ja se nadam da ćemo tu zauzeti značajno mesto”, ukazuje Bojić.

Sociolog Vladimir Simović podseća da ovo nije prva tehnološka revolucija. Podseća i na TV seriju “Ljudi sa Menhetna” (odnosi se na period šezdesetih godina 20. veka), gde je ljude u liftovima u neboderima “prevozio” čovek – ubrzo zamenjen tehnologijom.

“Možemo da se setimo milion poslova koji su postojali i zamenjeni su tehnološkim napretkom”, navodi Simović.

Podseća i da smo osamdesetih godina prošlog veka očekivali da ćemo već od 2000. godine živeti u automatizovanom svetu.

Čovek je jeftiniji za poslodavca

“A, danas imamo situaciju da se obavljaju banalni i repetativni poslovi – bez želje da uvredim ljude koji rade taj posao jer oni zaista izgaraju – ali, mi u Srbiji imamo fabrike koje proizvode kablove, ljudi koji rade u njima obavljaju neke vrlo jednostavne poslove za koje nije potrebna neka velika obuka. Očekivali bismo da je tehnologija dovoljno napredovala do toga da neki robot može da proizvede neki kabl. Ali se to i dalje ne dešava. Zašto? Deluje da je odgovor u tome zato što je kapitalu potrebna i dalje ljudska radna snaga, jer na njoj može bolje i više da profitira”, ukazuje Simović.

Jer, ističe – kad imate mašinu, vi ste nju kupili, ona je fiksni kapital koji morate da održavate, plaćate amortizaciju.

“A, ljudi su u i dalje varijabilni kapital na kojjem vi možete više da zaradite, nisu vaše vlasništvo, platite ih na mesec dana da oni vama iznajme svoj kapacitet da nešto proizvedu i vi se trudite da iz njih izvučete što više moguće. I mi u Srbiji imamo slučajeve da ljudi bukvalno postaju invalidi na svom radnom mestu, zbog te hipereksploatacije poslodavaca, jer ih vrlo lako otpusti i zaposli drugu osobu kad oni postanu da tako kažem – pohabani”, kaže Simović.

I dodaje da mašinu – nije tako lako zameniti.

“Mašinu ne može tako lako da popravi – ona kad se pokvari mora da plati majstora ili da kupi drugu, a za to vreme stoji proizvodnja. I dalje mislim da je kapitalizmu, u onom kakvom živimo sad, potrebna ljudska radna snaga jer na taj način mođe mnogo više da eksploatiše i stvara profit”, navodi on.

Skeptičan je po pitanju Maskove izjave da ćemo svi postati nepotrebni.

“Prvo, kreiraće se novi poslovi, drugo je pitanje da li je kapitalu preveliki trošak a neće moći radne snage da se odreknu radne snage”, kaže ovaj sociolog.

Problematično je, dodaje, i pitanje dokolice “kada pogledamo u kojim uslovima ljudi rade”.

“Ljudi bi se rado odrekli nekih poslova koji postoje, a da rade neke smislenije. Uskoro ćemo objaviti istraživanje o uslovima rada u automobilskoj industriji u Srbiji. To su ljudi koji rade jako mnogo prekovremenih sati, nemaju mnogo vremena za sebe i porodicu. Kažu nam: Meni kad dođem kući treba samo tišina, ne mogu da komuniciram sa decom, suprugom… Tim radnicima treba malo dokolice, oni bi da se odmore”, ukazuje Simović.

Neželjeni efekti veštačke inteligecije

Istraživač Laboratorije za digitalno društvo Ljubiša Bojić ističe da je problematično to što je nadlolazeća veštačka inteligencija – generalna. I to je, kaže, čini različitom u odnosu na sve odosadašnje revolucije koje su nam nešto malo potpomagale u specifičnim oblastima.

“To što je ona generalna, razlog je što preti da zameni upravo različite poslove. Ali, preti i time da imamo određene neželejene efekte – npr. dezinformacije, društvenu polarizaciju, zavisnost od tehnologije, širenje emocija kroz onlajn platforme, ugrožavanje privatnosti i pristrasnost”, upozorva Bojić.

On ističe da su u skorijem naučnom radu identifikovali ove oblasti gde su istraživanja rađena u veoma maloj meri.

“Reč je o istraživanjima koja povezuju društvene probleme sa tehnologijom sistema za preporuke koja u stvari određuje šta vi vidite u svakom trenutku kad otvorite neku društvenu mrežu ili kada uđete na neki internet portal – ono što se vama pokaže individualno”, objašnjava Bojić.

I zato je, dodaje, to problematično jer na taj način mogu da se cela društva i grupe usmeravaju ka nekom cilju – “na primer da glasaju za nekoga i tome slično”.

“To je upravo zadatak zakonske regulative, da spreči koncentraciju moći u visokotehnološkim kompanijama, koje u stvari amlifikuju (proširuju, razgranavaju) objave sa nekim osećanjima radi njihove dobiti da bi zaintrigirale ljude reklamama”, navodi Bojić.

Sada, kada imamo jezičke modele i stremimo generalnoj veštačkoj inteligenciji, ta generalna AI će se, kaže, upotrebiti u tim preporukama, tako da profili o ljudima koji koriste društvene mreže i ostale alate budu veoma personalizovani.

“To je izazov zašto je to opasno – ako dodatno personalizujemo profile dobijaćemo sadržaje koji su nama mnogo interesantniji nego sada, ali opet će na taj način neko moći da utiče negativno na nas, tako da nas usmerava ka određenim ciljevima preko društvenih mreža”, upozorava Bojić.

On ističe još jedno istraživanje koje je važno za regulativu.

“Taj rad je trenutno pred recenzentima. Uradili smo rad sa ljudskim ispitanicima i uradili smo ispitivanje sa osam različitih verzija jezičkih modela. Upitali smo šta ljudi misle o toj generalnoj veštačkoj inteligenciji. I dobili smo da su algoritam Open AI i GPT 4 bili najpozitivnije orginentisani od svih ostalih algoritama ka tome, a upravo oni razvijaju generalnu AI to je deklarisano u njihovoj misiji”, naveo je Bojić.

On dodaje da to verovatno nije bila njihova namera, ali da su upravo takve stvari problematične – “da društva usmere ka nečemu da se kaže: Ovo je super, ovo nije, ovo je ovakvo, onakvo, i da se kroz taj lagani uticaj menja svet ka nekom cilju”.

“Svakako pokušavamo da utičemo na regulativu kao naučici koji se bave uticajem tehnologije na društvo Pozvani smo i od strane evropskih institucija – govoriću sledeće nedelje isped evropskog univerziteta u Firenci, gde ću pričati o uticaju novih tehnologija na demokratiju. Učestvovao sam i u toj grupi za etiku AI na nivou Srbije. Kreće se lagno sa pripremama za zakon za AI. Naša država bi među prvima trebalo da reguliše određene segmene koji se vezuju za AI i da se omogući našim kompanijama da razvijaju rešenja na bazi veštačke inteligencije”, naveo je Bojić.

Hoćemo li želeti da menjamo društvo

Pitanje je, kaže Bojić, da li ćemo mi želeti uopšte nešto da menjamo u društvu u kojem je sav taj sadržaj veštačke inteligencije koji nas čini prividno srećnima.

“To je, verujem, pitanje koje postavlja Ilon Mask koji gleda dugoročno. Kratkoročno, meni apsolutno odgovara da imam sistem koji mi koristi za pisanje, koji mi pomaže da mogu da prebrodim neke besmislene stvari koje se dešavaju – mnoga naša zanimanja su besmislena, ponavljamo neke stvari čak i u nauci – koliko nauke ima stvarni doprinos je osnovno pitanje. Ova vrsta jezičkih modela, Chat GPT nas suočava sa nama samima i možemo da se zapitamo – ima li smisla ono što mi radimo. Iako nam ovi alati pomognu da to ima smisla, to je odlično, ali, s druge strane gledamo šta će se desiti sa našom kreativnošću“, smatra Bojić.

Ako je, kaže, to neki začarani krug koji nam ne daje mnogo opcija za razmišljanje, ako je ograničen, ako nije dobro naštelovan, onda ćemo mi samo određene stvari raditi i društvo će biti bitno drugačije u budućnosti.

„Znači, kreativnost, zavisnost od tehnologije – ako želim da stalno da budem sa telefonom, ako sutra želim da budem u metaverzumu, u toj virtuelanoj stvarnosti i ne želim da se vratim u ovaj direktan svet, to je veliki izazov zato što je pitanje da li mogu tu dubinu osećanja i povezanosti sa ljudima da postignem u virtuelnoj realnosti. Odnosno, postavlja se pitanje da li nam je direktna realnost uopšte potrebna koja se nama postavlja pred nas, i da li idemo ka tom svetu koji će biti dosta pod anestezijom, ili idemo ka nekom polarizovanom svetu gde će mnogo nezadovoljstava prouzrokovati masovne proteste“, objašnjava Bojić.

To je, kaže, ono što se ne zna sa ovom vrstom tehnologije koja vrši neku vrstu platonske pećine koja nam daje neke slike i izbore za akoje samo ova tehnologija može da odluči šta su.

„Najviše je problematično da je to u interesu visoko tehnoloških kompanija koje se takmiče između sebe. U interesu tih visokotehnoloških kompanija jeste ta moć pređe sa njih na algoritme i da ti algoritmi postanu samostalni i da oni samostalno odlučuju šta je naše iskustvo sutra. Ali naravno, postoji još velika šansa da ti mu tehnologiju regulišemo i usmerimo je na pravi način“, navodi sagovornik N1.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare