Više se veruje u lične veze nego u zakone: Okolnosti koje najviše utiču na privredni rast Srbije

Za razliku od nekih drugih zemalja koje se nalaze bogu iza nogu, ili su im vremenski uslovi surovi neprijatelj, Srbija je imala više sreće sa geografskim položajem, a donedavno i sa klimom. Ali istorija nam je bila daleko manje naklonjena, pa pod teretom takvog nasleđa i kultura nam više odmaže nego što pomaže u ekonomskom razvoju, magazin Biznis i finansije.
Kad se podvuče crta iza četiri faktora koji naviše utiču na privredni rast jedne države, geografije, klime, istorijskog nasleđa i kulture, proizilazi da iako su dobre i loše okolnosti naizgled ravnomerno raspoređene u slučaju Srbije, ona nikako ne uspeva da nadoknadi vekovno zaostajanje za razvijenim zemljama, pokazuje analiza Milojka Arsića, profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Arsić je na konferenciji SANU o mogućnostima i zamkama privrednog razvoja Srbije, predstavio kojom dinamikom se razvijala naša zemlja u poslednjih 150 godina. Prve relevantne procene potiču iz 1870. godine, kada je Srbija ostvarivala 30 odsto dohotka Nemačke. Od tada, kada počinje i njen period državne samostalnosti, naša zemlja je sve do Prvog svetskog rata ekonomski rasla podjednako brzo kao i Nemačka, ali s obzirom na dotadašnje razlike između dve države, taj zaostatak je ostao isti.

Što smo ućarili na mostu, izgubili smo na ćupriji

U periodu između dva svetska rata, malo ko se mogao pohvaliti značajnijim privrednim rastom. Međutim, posle Drugog svetskog rata, Srbija je ostvarila najveći napredak među tadašnjim socijalističkim državama, zahvaljujući tome što je privredni sistem nekadašnje Jugoslavije bio otvoreniji prema svetu i odlikovao se nekim elementima tržišne privrede.

Ono što smo dobili u tom periodu, izgubili smo devedesetih. Pre samog izbijanja rata u bivšoj SFRJ, Srbija je i dalje bila na istom rastojanju od Nemačke, beležeći 30 dosto nemačkog dohotka, ali je značajno popravila svoj rezultat u odnosu na države centralne i istočne Evrope (CIE), koje su bile dvostruko razvijenije od nje pre Prvog svetskog rata.

Sa političkim slomom koji je usledio devedesetih, BDP Srbije se doslovno prepolovio. Dok su druge države napredovale, mi smo nazadovali pod sankcijama, vrativši se na dvostruko slabiji privredni rast u poređenju sa zemljama CIE. Nakon 2000. godine, Srbija je počela da beleži solidne godišnje stope rasta, ali nedovoljne da bitnije smanji kaskanje za centralnom i istočnom Evropom, a posle veka i po dostigli smo 40% razvijenosti Nemačke.

Stoga se postavlja pitanje šta je to što nas neprekidno sapliće u želji da brže napredujemo i drži zatočenima u stanju „ista meta, isto odstojanje“, bez obzira na političke promene?

Lošija klima menja i privredu

Na geografiju ne možemo da se vadimo, jer iako Srbija nema izlaz na more, njen prirodni položaj je sasvim zadovoljavajući, smatra Arsić. Dobro smo povezani sa drugim evropskim zemljama, raspolažemo sa dovoljno poljoprivrednog zemljišta, ne oskudevamo u vodi i imamo solidne resurse ruda i minerala.

Takav geografski položaj podario nam je i prilično povoljnu klimu, podsticajnu za poljoprivredu, koja nas je uz to poštedela i velikih rizika od čestih zaraznih bolesti. Činjenica je da nam je klima sve manje naklonjena, ali negativne efekte klimatskih promena trpe i drugi.

Prema Arsićevim rečima, klimatske posledice u Srbiji će se najviše odraziti na poljoprivredu, energetiku i turizam. Procenjuje se da klimatske promene neće bitnije uticati na stopu rasta, ali će izmeniti strukturu privrede, uključujući i rizik da se neke delatnosti ugase, što će se posledično odraziti i na strukturu zaposlenosti.

Imajući sve ovo u vidu, biće potrebna velika ulaganja u prilagođavanje drugačijoj klimi, a to zahteva državu koja razmišlja na mnogo duži rok od mandata političkih stranaka koje su u određenom momentu na vlasti. Odgovor zašto nemamo takvu državu vodi nas na klizav teren našeg istorijskog nasleđa, koje se češće pretvaralo u živo blato nego što je predstavljalo čvrst oslonac.

Srbija zaostajala u urbanizaciji i za nekim balkanskim državama

Stanovništvo na ovom prostoru je relativno rano prešlo na sedelački način života u zajednicama koje su imale neki oblik državnosti, kaže Arsić. Ali tokom hiljadu godina ovo područje je bilo na periferiji velikih imperija, Rima, Vizantije i Osmanskog carstva, bez značajnijeg upliva u njihovom upravljanju. Srbija nije imala ni tu privilegiju da upravlja sama sobom duži deo svoje istorije. Ako se posmatra samo poslednjih pola milenijuma, državu smo imali tek zadnjih 150 godina.

To je veoma loša istorijska okolnost, ističe Arsić, jer što neka zemlja ima dužu tradiciju državnosti, odnosno institucionalne izgradnje društva, to su veće šanse da će ekonomski biti razvijenija. Razvoj državnosti podrazumeva još jedan faktor koji bitno utiče na privredni rast – urbanizaciju.

„Srbija je jako kasno počela da se urbanizuje. Ona je u 19. veku po stopi urbanizacije zaostajala i za nekim balkanskim zemljama. Primera radi, 1859. godine samo 8% stanovništva je živelo u gradovima, a slična situacija je bila i početkom 20. veka. Zašto je važna urbanizacija? Ona je pogodnija za razvoj formalnih institucija, nego na selu gde preovlađuju neformalne institucije, običaji, lične veze i poznanstva, što otežava primenu zakona“, objašnjava Arsić.

Obitavanje na razmeđi velikih sila nije nas naročito obogatilo njihovim civilizacijskim dostignućima, ali zato nas je pregazilo ratovima. Dugotrajni periodi mira i stabilnosti su izuzetno važni za privredni rast, ističe Arsić, a takva blagodet je ovde bila misaona imenica. Ukoliko se osvrnemo samo na 20. vek, Srbija je provela trećinu tog perioda u ratovima i pod sankcijama, po čemu je rekorder u Evropi, ispred Grčke koja je na drugom mestu, navodi profesor Ekonomskog fakulteta.

Lične veze važnije od zakona

Ovakve, prilično teške istorijske okolnosti, oblikovale su kulturu koja i danas preovlađuje u Srbiji. Istraživanja pokazuju da u poređenju sa razvijenim zemljama, Srbiju karakteriše izrazito visok stepen kolektivizma. „To znači da su veze sa porodicom, prijateljima i zavičajem izuzetno jake. Ali u takvim društvima ljudi više poštuju običaje nego zakone, tu su lične veze presudne“, napominje Arsić.

S druge strane, međusobno smo veoma sumnjičavi i nespremni na saradnju. Kada neko uspe, skloni smo da to pripisujemo sreći i ličnim vezama, a ne napornom radu. Ljudi u Srbiji manje veruju u demokratiju nego prosečan stanovnik razvijenih zemalja, tržište nam je i dalje mrskije od državne svojine, ali samoj državi takođe ne verujemo, jer smo skloni da ne poštujemo zakone koje donosi.

Ključni problem je u tome što i sama država krši sopstvene propise, podstiče iskrivljene kriterijume za napredak u društvu, korupciju, nelojalnu konkurenciju, sivu ekonomiju. Pritom, rad institucija se rapidno pogoršava nakon 2015. godine, upozorava Arsić, koji ističe da nam je zato razvoj pravne države prioritetetan za dalji napredak. Tačno je, napominje, da Kina i još neke dalekoistočne zemlje brzo napreduju i bez demokratskih institucija. Ali Srbija nije Kina, i tek sa razvojem nezavisnih institucija, moći ćemo da oblikujemo kulturu koja će i nas učiniti manje zavisnim od spoljnih okolnosti.

Ostaje pitanje kako ćemo sa postojećom kulturom zameniti vlastodršce pravnom državom? Izgleda da nam ne preostaje ništa drugo nego da prvo menjamo sebe same.