Koliko (neplaćenog) vremena trošimo putujući do posla i kad put može da uđe u radno vreme?

Sati potrošeni na putovanja do i sa posla za mnoge je "bačeni" deo života koji smanjuju ionako malo vremena za porodicu, društveni život, bavljenje sportom, ostvarivanju kakvog-takvog balansa između posla i ostatka života.

"Svaki dan sam u prevozu između dva i dva i po sata. Kada su dva još je i dobro. Idem autobusom jer mi se čini da je brže nego automobilom. Svakako je manje stresno, nego vožnja kolima po Beogradu u špicu”, kaže Matija koji živi na Novom Beogradu, a radi u "starom".

U većim gradovima (Beograd, Niš, Novi Sad) taj je problem izraženiji jer su distance duže.

Zbog toga smo izračunali koliko sati mesečno ljudi mogu da potroše na putovanje do posla i koliko bi mogli da zarade - baveći se nekim poslom za to vreme - kada se pogledaju minimalna, medijalna i prosečna zarada na republičkom nivou i prosečna u Beogradu, Novom Sadu i Nišu (za novembar 2025).

Pogledajte tabelu:

Kada je plaćeno?

Ivana Cvetković, advokat i stručnjak za radno pravo, kaže za portal N1 da prema zakonskom i pravnom okviru materijalne nadoknade za vreme provedeno u prevozu ne postoje.

Poslodavci su u obavezi da plaćaju nadoknade za prevoz (markica), novac se dobija za službene puteve, terenski rad, podseća.

"Za nadoknadu je ključno da je vreme provedeno u prevozu, a radi obavljanja posla, urađeno po nalogu poslodavca. U tom slučaju može biti plaćeno, ukoliko je tako naravno određeno internim akima kao i Ugovorom o radu”, kaže Cvetković.

Cvetković kaže da je jedini način da zaposleni dobiju ovakvu vrstu nadoknade - da poslodavac u svojim internim aktima sam ustanovi ovu mogućnost.

"Na moju žalost, nisam imala iskustva sa poslodavcima koji su zaposlenima isplaćivali naknadu za odlazak i dolazak sa posla i stava sam da se to još dugo kod nas neće promeniti, imajući u vidu celokupnu društvenu klimu kao i potpuni gubitak sindikalnog organizovanja koji bi trebalo da zaštiti i unapredi prava zaposlenih”, ocenjuje Cvetković.

Situacija drugačija kad nema fiksnog radnog mesta

Stručnjak za radno pravo Mario Reljanović za N1 kaže da iako se vreme "troši", u većini zemalja i u većini okolnosti, dolazak na posao i odlazak sa posla ne računaju kao radno vreme.

On kaže da, koliko je njemu poznato, na evropskom nivou su dve važne odluke Evropskog suda pravde umnogome oblikovale zakonodavstvo država članica, a tu je i Direktiva o radnom vremenu koja uspostavlja najosnovnije standarde - “koja se uglavnom primenjuje i kod nas”.

Prva presuda Evropskog suda pravde je iz 2015. godine i vezuje se za uspostavljanje standarda za radnike koji nemaju fiksno mesto rada, već rade na terenu, navodi.

“Ako radnik radi ceo dan na terenu, njegovo radno vreme počinje onog trenutka kada se uputi na prvo odredište rada, a ne od trenutka kada tamo stigne. Pre ove presude, države su uglavnom imale propise koji su regulisali na sledeći način: ako radi tako što preuzma robu iz magacina u Surčinu, radno vreme počinje kada se prijavi u magacinu u Surčinu”, objašnjava Reljanović.

Isto je kada majstori počinju radni dan na terenu i dolaze tamo lokalnim prevozom – tada radni dan počinje od trenutka korišćenja prevoza, a ne od trenutka kada su stigli kod prvog klijenta i započeli rad.

Kao drugi primer pominje spor španskog sindikata CCOO pokrenut protiv ogranka Deutsche Banku u ovoj zemlji, kako bi se preciziralo kada stvarno počinje radni dan svakog radnika, svakog dana, u zavisnosti od konkrentih uslova i drugih okolnosti rada za taj dan.

"Tako, na primer, nije moguće da bankarski službenik radi sa klijentima od 8 do 16 časova, a da mora da dođe na posao pola sata ranije i ode sa posla pola sata kasnije zbog pripreme, odnosno raspremanja radnog mesta, a da mu se tih sat vremena ne uračunaju u radno vreme", navodi Reljanović.

On kaže da se u Srbiji ovo pravilo uglavnom poštuje, mada uvek ima primera da u prodavnicama radnici moraju da ostanu duže da bi počistili prostor i sredili robu, a da se to vreme ne uračuna u radno vreme. Reljanović kaže da se to dešava na nivou pojedinačnih nesavesnih poslodavaca, a pravilo je da se vreme provedeno u prostorijama poslodavca na vršenju radnih zadataka računa u radno vreme.

Zbog toga, kaže Reljanović, ne može od poslodavaca očekivati da uračunaju u radno vreme dolazak na posao i odlazak sa posla.

"Neki zaposleni stanuju jako blizu poslodavcu, nekima je prava avantura da se pojave na radu - na vreme svakog jutra. Radnopravno gledano, obaveza poslodavca jeste da im olakša ovu obavezu, ne samo zato što je tako predviđeno zakonom već i zato što je to racionalno sa stanovišta efikasnosti procesa rada", navodi.