Još je Rio Tinto ostao

biljana stepanovic kolumna
N1

Teško je sagledati koliko će nas na kraju koštati ova avantura sa vlašću naprednjaka. Zavisi koliko će još da ostanu i na koji će način da odu. Da je cena već previsoka, to je valjda jasno svakome ko je spreman da pogleda oko sebe i vidi dokle smo kao zemlja i narod dogurali.

Proćerdaće sve što još mogu, razrušiće sve što im dođe pod ruku, sad je na redu Sajam, zadužiće nam buduće generacije, a prave razmere svega što smo doživeli saznaćemo tek kad oni odu.

Sasvim je jasno, ili bi bar moralo da bude, da ko god dođe posle naprednjaka, mora da nadrlja. Svi računi će da dođu na naplatu, a narod će biti toliko očajan i ogorčen, da neće biti spreman da sluša više nikakva objašnjenja. Otrežnjenje mora biti bolno, treba se suočiti sa sobom i sa svojim fatalno lošim izborom, ili bar sa ćutanjem i trpljenjem naprednjačkog načina vladanja i sistema anti-vrednosti.

Gde smo do sad stigli? Slika je sasvim jasna, ko je spreman da pogleda: javni dug naprednjaci su udvostručili u odnosu na ono što su zatekli. Na šta je taj novac potrošen, na koje se sve strane odlivao, tek treba da sagledamo. Upropastili su Elektroprivredu Srbije, kičmu privrede i strateški resurs zemlje koji sada treba, kao, da spašavaju „norveški stručnjaci“, posle mudrog vođstva eksperta sa iskustvom iz pečenjare. Čovek koji je počeo da podiže EPS sa ivice propasti, ekspresno je uklonjen bez obzira na rezultate, nije bio poslušan.

PROČITAJTE I:

Partijski poslušnici postavljeni su na bukvalno svako mesto u državnoj i javnoj upravi. Fundamentalne neznalice, ljudi bez kvalifikacija, biografija i karijera, kupci diploma, preplavili su i bitne i nebitne pozicije od Skupštine Srbije, preko Vlade, javnih preduzeća, do diplomatije. Jedini im je kvalitet da bez pogovora slušaju „šefa“, a svi znamo ko je to.

Pravni sistem se konstantno urušava počev od toga što lično predsednik države, po obrazovanju pravnik, bezobzirno gazi Ustav svakog dana i sam donosi odluke po svom nahođenju, mimo zakona i mimo institucija. Taj princip je onda proširen dalje: po zakonu ćete odgovarati samo ako niste deo vladajuće klike. Ako jeste, taj će kišobran da vas pokrije. Ne berite brigu.

Može vaše dete da pregazi i ubije devojčicu na pešačkom prelazu i da pobegne; može auto da ubije ženu na naplatnoj rampi, ali nema snimka da vidimo ko je vozio; može da izgine posada helikoptera kome je naređeno da sleti protivno pravilima; može da pogine vojnik u tenku na vojnoj vežbi; mogu u sred noći da se razruše zgrade u užem jezgru Beograda, a da policija ne reaguje; može da se dogodi da mafija uvodi u neku kuću ljude koji nikada odatle ne izađu, a država to ne spreči; primera je milion i postalo je besmisleno dalje ih nabrajati.

Zajedničko im je da kazne nema.

Kao vrhunac – u kojoj još državi je moguće da jedan fini gospodin napravi najveću plantažu marihuane i fabriku skanka u Evropi, pa da ga brane svi, od predsednika države do predsednice Vlade, dok su inspektori koji su ga otkrili i uhapsili, praćeni i šikanirani i sad praktično čuvaju živu glavu. Koga ćete ubediti da ovde nije u pitanju sprega države i mafije?

Šta za to vreme rade obični ljudi, građani ove naše zemlje, koji sve ovo ne mogu ni da vide u zarobljenim medijima? Žive svoje male živote i pokušavaju da nekako prežive. Sve većem broju to sve teže polazi za rukom. Prema podacima UNICEF-a, čak 122.000 dece u Srbiji nema ni osnovne namirnice potrebne za život. Od nas šest i po miliona, čak šest stotina hiljada ljudi, skoro deset posto populacije, živi na granici siromaštva, dakle jedva ima za hleba i masti. Da li je to život?

Inflacija je zvanično 12,5%, ali su cene namirnica koje svakog dana kupujemo, porasle u proseku 30 do 40 odsto. Sad će da poskupi i grejanje u Beogradu, gde smo godinama plaćali više nego što je

trebalo, pa smo praktično opljačkani za stotine miliona evra, a da nismo ni primetili. Plate nam zvanično rastu, kad se preračunaju u evre, ali to je samo statistika, zgodna za propagandu. Kupovna moć nam je de fakto opala, pošto su cene porasle više.

Imamo privredni rast od jedva jedan i po odsto, biće uspeh ako se dovučemo do dva odsto do kraja godine. Broj radnika u mikro, malim i srednjim preduzećima je smanjen, što nikako ne sluti na dobro i govori o velikom pritisku na poslodavce. To je domaći deo privrede, jer su velika preduzeća uglavnom u rukama stranaca i države. Kad vlast govori o rastu zaposlenosti, to se odnosi na partijsku vojsku po državnom i javnom sektoru.

Došlo je dotle, a niko o tome još ne govori, da su ovolika stabilnost i blagostanje postali teret za mnoga preduzeća, pa se ona prvo oslobađaju radnika. Kako? Evo ovako: ako proizvodite neku robu koja baš nije neophodna, ne možete podizati cene u skladu sa inflacijom, jer ćete ostati bez kupaca. Kupovna moć se toliko smanjuje, da je pala čak i potrošnja osnovnih životnih namirnica. Ako cene vaših proizvoda ili usluga ostaju iste, ni prihodi vam ne rastu, ali vam rastu rashodi.

Plate radnicima morate povećati, pošto zbog povećanja troškova života više ne mogu da prežive. Čak i ako ste izvoznik, vaš devizni priliv je isti jer je kurs stabilan, a unutrašnji troškovi su povećani. Tako neminovno upadate u makazice: svi rashodi vam rastu (energenti i plate pre svega) a prihodi vam ostaju isti. Neko vreme ćete to moći da finansirate nauštrb profita ako ste ga imali, ili da probate da podignete cene, uz veliki rizik da izgubite kupce. Kad vam u jednom trenutku rashodi nadmaše prihode, zna se, gotovi ste. Da bi to izbegli, poslodavci počinju da otpuštaju radnike.

U toj opasnosti nalazi se veliki broj preduzeća: primorana su da kasne sa plaćanjima, ali ni drugi iz istih razloga ne plaćaju njima, pa se lanac dugovanja širi i ozbiljno ugrožava poslovanje. A to, opet, dovodi u pitanje radna mesta i egzistenciju zaposlenih koji već teško sastavljaju kraj s krajem.

Kako svi ovi ljudi doživljavaju politički rijaliti koji proizvodi predsednik države lično, uz sadejstvo i sufliranje predsednice Vlade dok pripoveda o tome kakvi će velelepni stadioni, hoteli, Expo 2027 i ostala čudesa da se grade, uz dodatno zaduživanje od 12 milijardi dolara? Da li će biti srećni isto kao kad vide slike monumentalnog Beograda na vodi za koji smo „Arapima“ maltene poklonili zemljište i izgradili infrastrukturu i gde nova bogata kasta kupuje stanove po ceni i do 10.000 evra za kvadrat?

Pošto u svojim besomučnim obraćanjima retko koji dan preskoči, sve više izgleda kao da predsednik više i ne zna šta priča. Ali ipak, jednu stvar upadljivo provlači: ponovo se prenemaže da je, eto, bio glup pa je podlegao pritisku i obustavio kopanje litijuma. I naseo je, tako glup, na pometačinu „stranih službi koje ne žele napredak Srbije“. Ah. Da je bio pametan, milijarde bismo zgrnuli. Šta je ovo, ako nije najava velikog povratka Rio Tinta ili nekog drugog litijumskog usrećitelja? Znači, ostalo mu je još to da završi. Ako i ovo dozvolimo, ne možemo kukati da nam nije rekao.

Autorka je glavna i odgovorna urednica Nove ekonomije

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare