Da li se to Vrhovni ćaci sprema za diktaturu, ili se samo igra vatrom?

Ko su lopovi sa kojima su se dogovarali, ne znaju. Samo im je javljeno gde da odu, oni otišli, tamo bilo bar još 100 ljudi. Verovali na reč, ispali naivni, sad su pokradeni i veoma ljuti.

Pa ne može to tako. Prodam ti glas na izborima, pošteno glasam za tebe, a ti mi ne platiš. I onda moram da te izgrdim preko „neprijateljske“ televizije N1, jer samo ona hoće da obelodani ovu nepravdu i prevaru. Prijateljski mediji neće, pošto i oni rade za te prevarante i čekaju svoje porcije. Teška situacija za poštene trgovce glasovima i prodavce budućnosti sopstvene dece.

Da je ovo recimo taj neki uvrnuti film, a ne stvarni život, opravdano bismo očekivali da na kraju pravda pobedi, da ovi kupci glasova izgube vlast i odu u zatvor pošto je to krivično delo, da odgovaraju i prodavci glasova pa nek se posle žale kako nisu znali da je to kažnjivo. Nisu pojma imali ni da je prodavanje glasova na izborima nemoralno, ali to je već drugi, znatno složeniji problem.

Tako bi bilo na filmu. Ali ovo nije film, nego naš stvarni život. Znali smo mi i do sada da naprednjaci, u stvari beskrupulozni preobučeni radikali kupuju glasove, nikad pošteno nisu ni dobili izbore, ali su se ponašali po ugledu na svog vođu – ignorisanje u stilu „pa šta“.

Sada su se svedoci učesnici krivičnog dela sami javili, klima u društvu se dramatično promenila, cela zemlja se podigla na noge pa sve zajedno takve izbore konačno čini sasvim besmislenim. Ako je kupljen makar i jedan glas, izbori nemaju smisla. A ako se potplaćuje masovno i naveliko ne pitajući za cenu – od flaše zejtina do televizora i traktora – onda samo ostaje da se krivci pohapse.

E tu smo. Da je to u Srbiji moguće, ovog haosa u koji je upala država i njeni građani, ne bi ni bilo. Lopove, prevarante i potkupljivače nema ko da uhapsi jer baš oni i drže vlast, a narodna milicija de fakto više ne postoji. Dotle je došla da otvoreno štiti huligane i nasilnike, ili bar mirno gleda tamo gde treba da dejstvuje. Još je dalje otišlo, reklo bi se sa druge strane razuma – više ne možete ni biti sigurni da li su osobe u policijskim uniformama uopšte policajci. Imena na uniformi nemaju, da se legitimišu neće, a onako tetovirani više liče na neke kriminalce ili „službenike“ vladajuće klike, nego na regularnu narodnu miliciju.

I sad, u takvoj nezamislivoj situaciji, postalo je moguće da se apsurdni događaji odvijaju dalje – umesto da se hapse kriminalci koji kradu i kupuju izbore, radikalska pamet naređuje da se hapse profesori univerziteta i đaci pred maturu.

Šta dalje možemo da očekujemo? Razgovor i dijalog koji je vrhovni ćaci pominjao u nekom od trenutaka očajanja, sigurno ne možemo. Ko njemu posle svega poveruje i koliko ima sati kad pogleda na sat, taj nema baš dobru moć rasuđivanja. Nada u poštene izbore u istom je rangu.

Raspisivanje republičkih izbora sad je malo verovatno. Kad je vrhovni ćaci video i javno zakukao da su se njegovi u Zaječaru i Kosjeriću borili „u atmosferi linča i progona“ i priznao da se protiv njih diglo sve što hoda, a oni ostali sami, shvatio je da će njegova stranačka vojska biti izložena takvom tretmanu u celoj Srbiji. A idu lokalni izbori u još desetak gradova, pa da vidimo šta će biti.

Narod im diše za vratom, stalno upadaju u "neprijateljsko" okruženje i trpe neviđene patnje, progon i nevolje. Samo što im narod i klinove pod nokte ne zabija, k`o Turci janjičari daleko bilo. Užas. Ne mogu u tim uslovima da rade tako da pobede. A ako oni ne mogu da pobede, onda nema šta da se ide na izbore.

Kako će vrhovni ćaci dalje da kupuje glasove i mešetari kad neprijatelji nadiru sa svih strana, ne traže ni sendvič ni autobus, o svom trošku dolaze, motre i jurcaju okolo? Zaviruju u svaki budžak, opkoljavaju sumnjiva mesta, ne daju ni da se uvoze birači, ni da se plaćaju glasovi, čak ni da se pristalice organizovano dovoze na biračka mesta. Nema više straha, a tako radikal ne može da vlada.

Zato je vrhovni ćaci odlučio da krene vrlo rizičnim putem, a to je otvorena represija. Ovaj put je opasan za celo društvo. Opasan je za sve ljude koji se nađu na meti jer im zakon ništa ne garantuje pošto nema ko da ga sprovodi, ali je taj put jednako rizičan i opasan i za njegovu stranačku vojsku i za njega lično. Ako već izbegava izbore, a pojačava represiju i otvoreno preti osvetom, da li to znači da se sprema da uvede vanredno stanje i najzad proglasi diktaturu, ili se samo neodgovorno igra vatrom?

Batina je oduvek imala dva kraja. Svaki silnik to mora da shvati. Na lakši ili teži način, od njega samog zavisi. Prešla se granica kad je represija mogla da uplaši i odvrati narod od pobune. Vrhovni ćaci je očigledno procenio da pobuna jenjava, misli da se vratio u sedlo kad je pregurao 15. mart i da je vreme za osvetu. 

Pitanje je da li uopšte shvata da time samo pojačava gnev koji kuva i čeka da se ponovo izlije prvim dovoljno krupnim povodom. Izlivao se i do sada, pa šta, mogu rezonovati ljudi sa tim tipom pameti. Jeste. Sve do jednog dana kad neće biti isto i kad je sve moguće. Živci su svima na minimumu. Nikakav pokušaj izlaska iz okvira (sad već samo formalne) demokratije ne može ni da se sprovede, ni da se dobro završi.

Ako postoji još tračak pameti i zdravog razuma kod ljudi koji za sada još imaju mogućnost da ovu zemlju zaustave bar na ivici ambisa, valjda najdubljeg u posleratnom periodu, možda vredi apelovati da se odmah prestane sa represijom, da se prekinu besmislena hapšenja i progoni, te da se ipak opredele za izbore. To podrazumeva punu svest da izbore više ne mogu sprovoditi kao ranije i da vlast mogu da izgube, ali će bar da sačuvaju sebe. Nikako nije održivo stanje u zemlji u kojoj jedan maturant leži u zatvoru, a svi njegovi drugovi, u svečanoj odeći, dođu na matursko veče ispred tog zatvora. Niko normalan to svojoj deci ne bi uradio.

A šta da radi opozicija? Svakako da se sprema kao da će izbora ipak biti. Da posluša Srđana Milivojevića i izađe iz Skupštine Srbije. Da vrši stalni pritisak za parlamentatne izbore. Zemlja je u rasulu. Na čelu je čovek sa smanjenom sposobnošću rasuđivanja. Haos je na svakom koraku. Ovako dalje ne može.

Predlog nekih pametnih ljudi vredi preneti: da opozicija prvo zatraži da se broj biračkih mesta sa 8.500 smanji na pet ili šest hiljada. To je dovoljno. Zatim, da na vreme sakupi i dobro obuči dovoljan broj kontrolora. Ako opozicija i studentska lista idu u jednoj koloni, sad je potrebno 17.000 kontrolora. Ako idu u dve kolone onda duplo, čak 34.000 ljudi. Cela vojska obučenih, poštenih i motivisanih ljudi. Do sad se pokazalo da toliko takvih nije bilo moguće skupiti, pa su mnoga biračka mesta ostala nepokrivena ili loše pokrivena. Otvoren put za krađu i mućku. Džabe je da sve druge puteve za krađu i građani svojim prisustvom preseku, a da ostanu loše čuvana sama birališta.

Ako se smanji broj biračkih mesta, onda treba i manje kontrolora, pa je kontrola lakša. To je daleko jednostavnije nego čuveno prečišćavanje biračkih spiskova, što se ni ovoga puta neće desiti.

Kontrolu izbornih mesta bi morao da organizuje neko iskusan i pouzdan, bez mrlja iz prošlosti da bi bio ucenjen, bez alavosti na novac da bi bio potkupljen i bez straha da bi bio paralisan. Niko, ali niko ne sme da "proda" svoje biračko mesto. 

Treba obezbediti i posmatrače. Ogroman i vrlo pouzdan resurs su studenti. I njih treba obučiti, već sada. Treba zatim krenuti sa kampanjom na društvenim mrežama i dostupnim medijima. Tu se sigurno nalazi više od pola Srbije. Studenti su već uradili lavovski deo i nastaviće, nemaju kud, o njihovoj se budućnosti radi.

Pa ko izda ili poklekne, taj će biti prokazan i nestaće. A ko istraje dok se ne oslobodimo ovih uništitelja naše zemlje, e taj može računati na poštovanje i budućnost. Proces je započeo i on je nepovratan. Dokle god postoji i promil šanse da bude okončan regularno i na miran način, treba se tome i nadati. U suprotnom je moguće sve, ali ništa dobro.