Šta smo imali ove nedelje? Preporučila bih vašoj pažnji dva po svemu suprotstavljena događaja: kulturološki, vrednosno, etički, po pitanju namera i viđenja Srbije i svog mesta u njoj. Ta dva događaja su ipak duboko povezana i opisuju, bolje od bilo čega, gde se ova naša Srbija nalazi i kuda srlja.
U utorak su se na godišnjem prijemu Kluba Privrednik, koji okuplja više od 60 najvećih privatnih srpskih kompanija, okupili privrednici, novinari, međunarodne organizacije, takozvane javne ličnosti. Svi osim predstavnika vlasti. Nije primećen ni jedan jedini ministar. Ni privrede. Ni finansija. Ni trgovine. Ni energetike. Naravno, ni predsednica Vlade Srbije. Niko.
Predsednik Kluba Privrednik Zoran Drakulić upitao je tim povodom: „Jesmo li mi šugavi? Imamo li mi sa vlašću neki problem? Da li sam ja kao predsednik Kluba problem, zato što nekad kritikujem? Nisam zlonameran, samo ukazujem gde se greši. Kad treba i pohvalim.“
Nije čoveku jasno da niko ko vodi ovu zemlju nije imao potrebu da se bar jednom godišnje sretne sa ljudima koji rade, plaćaju porez, zapošljavaju više od 30.000 radnika i ne daju im minimalce, nego plate kako dolikuje. Kad ih već vlast nikad ne zove da porazgovaraju, a bilo bi normalno.
To je bilo u utorak. U petak se predsednik, po dvestoti put ove godine, obratio naciji da joj ponovo saopšti neodložno važne vesti. Šta smo sad čuli i videli? Predsednika države Srbije sa korpom iz samoposluge, onom crvenom plastičnom, kako iz nje vadi neke namirnice.
Ostale kolumne:
Prvo se uhvatio za onaj jeftini parizer. Naporima predsednika, taj parizer je pojeftinio spektakularnih 140 dinara. Pa onda jogurt. Dva`es dinara. Malo li je? Pa onda „neki začin“. Dva`es pet dinara. Na kraju kilo krompira. Isto neko spektakularno pojeftinjenje. Muči se predsednik da prepozna robu i pročita cene. Ko zna kad ih je poslednji put gledao, ako je ikad. Ali za PR i rejting, eto sad mora i to.
Pokloniće država, a to znači lično predsednik, još po 20.000 dinara penzionerima, da se nakupuju po ovim sniženim cenama.
`Leba je, naravno, kod nas najjeftiniji „ali to niko ne pominje“, rezigniran je predsednik, pa zgroženo odmahuje glavom. Svi samo kukaju što je benzin kod nas najskuplji.
Večita fascinacija radikala `lebom za tri dinara sve opisuje. To je ciljna grupa kojoj se oni oduvek obraćaju, koju decenijama varaju i na čiji račun žive svoj život iz snova. Sva vlast je njihova, sve resurse su uzurpirali, skoro sve medije takođe, sila je u njihovim rukama, a mora im se priznati, velemajstori su obmane i manipulacije. Ubedili su ubogi narod da je najvažnija stvar u životu jeftin `leba. Uz njega malo krompira, salame i dosta rijalitija. Politički pravi on sam, a onaj drugi opet pušta Željko Mitrović. Pušta i ne haje.
Pročitajte još:
Briga radikale, više od decenije presvučene u naprednjake, šta misle privatnici, klubovi privrednika i ostali kojima još polazi za rukom da sami svoj posao vode, žele da žive kao ljudi i imaju mišljenje. Da su mogli, takve bi dosad sasvim ukinuli. Ionako su stvorili svoje privrednike, svoje poslove sa državom, svoje tajkune koji su tihi, znaju gde im je mesto i ništa ne traže pošto znaju ko ih je stvorio, pa tako može i da ih ukine.
Zato nema mesta čuđenju Zorana Drakulića kako ovu vlast ne interesuju privrednici. Oni i svi ostali koji dobro vide šta se događa, upravo su sušta suprotnost svemu što naprednjaci žele da naprave od Srbije. Kako? Pa evo ovako, taksativno.
Privrednici smatraju da mala zemlja kao Srbija, sa nepunih šest i po miliona stanovnika i skoro pet miliona hektara obradive zemlje, a milion hektara je neobrađeno, može da hrani ne samo sebe, nego još 30 miliona ljudi. Naprednjaci su nas doveli dotle da uvozimo meso, koje je još Knjaz Miloš izvozio. Uvozimo i razne poljoprivredne proizvode, od luka do pasulja i krompira. Povrće i voće recimo izvozimo, ali nam u poslednje vreme vraćaju sa granica zbog pesticida. Neće da truju stanovništvo.
Privrednici smatraju da u ovoj zaista ogromnoj svetskoj krizi, Srbija treba da čuva svoje resurse, da se energetski obezbedi i da ima dovoljno hrane. A šta rade naprednjaci: plodnu zemlju daju Arapima, ili „arapima“, ko će ga znati. U Vojvodini prave fabrike guma. Pošto-poto žele da otvore rudnik litijuma i unište sve živo. Bor ne treba zaboraviti, a to je posebna priča.
Kad smo kod energetskih resursa, da se prisetimo EPS-a. MMF je u okviru kreditnog aranžmana koji je Srbija tražila, naložio nekoliko poskupljenja struje i gasa. Sad će 1. novembra da poskupe ponovo. Pa idućeg prvog maja opet. EPS je skoro pa bukvalno uništen, pretio je totalni raspad sistema. Dotle je došlo, da je u jednom trenutku svih šest blokova TENT-a ispalo iz pogona.
To je bilo veliko finale nestručnog i političkog vođenja ove kompanije, koja je srce sistema zemlje. Umesto da struju izvozimo kad je bila najskuplja, mi smo je uvozili. I ne samo struju, nego i ugalj. Ni to nismo imali. Direktor koji je vratio EPS sa provalije, ali nije hteo da klima glavom na političke naredbe, ekspresno je smenjen.
I sad – mora da poskupi struja. A zašto mora da poskupi? To je naš domaći strateški resurs. Predsednik kaže – imamo najjeftiniju struju u Evropi. Privrednici kažu – samo za proteklih 20 meseci cena struje za privredu je utrostručena, a od privrede se živi.
Vlast uporno pokušava da što više ljudi zavisi od države, a to znači od nje. Da daje radna mesta, deli milostinju sad deci, sad penzionerima, stalno obećava bolji život, ali dogodine. Sad smo došli do najjeftinije salame. Ostalo je enormno poskupelo. Nova ekonomija prati poskupljenja osnovnih životnih namirnica iz meseca u mesec, pa imamo tačne podatke. Da se sve manje kupuje, svedoči pad naplate PDV-a, ali i pad prometa robe na malo. Nema narod para, trpi i steže kaiš.
I ko sad da traži odgovore na neka bazična pitanja: koji je strateški put Srbije i da li on uopšte postoji; zašto se svi resursi uništavaju umesto da se čuvaju za možda još teža vremena i za buduće generacije; zašto se ne saslušaju privrednici koji rade, izvoze, plaćaju porez, pune budžet i zapošljavaju ljude, umesto što se ignorišu; zašto je Srbija došla dotle da njen predsednik lično iznosi plastičnu korpu da „teši“ gladni narod kako mu je isposlovao pojeftinjenje dvadesetak artikala, samo nek se razlete po prodavnicama da ih nađu.
Ima li ikoga da kaže predsedniku države Srbije: predsedniče, ne ponižavajte se više, ako za boga znate. Ne ponižavate vi dva miliona ljudi kojima i ove mizerne cifre znače u životu, dakle skoro trećinu stanovništva zemlje koju vodite. Ne.
Ovim opisujete svoju vlast. Zar smo dotle sa vama dogurali, da morate lično da izlazite, prebirate po korpi i tešite nas da će dvadesetak artikala iz te korpe od sad da bude po 25 ili 30 dinara jeftinije? I to nam predstavljate kao svoj uspeh i veliki trud? Suma sumarum, omogućili ste nam, kad to pokupujemo, da uštedimo jedno pet evra mesečno, što će nam baš značiti da se lakše prehranimo pod vašom vlašću. Nemojte predsedniče. Zaista nemojte. Tužno je i nepristojno.
To bi trebalo neko da mu kaže.
Komentari ()
Vidi sve komentare