Vaša deca nisu vaša deca: Ona lome sudbinu Srbije

Ovu sam pesmu Kalila Džubrana, moram se javno ispovediti, držala uramljenu na zidu, na vidnom mestu, dok su mi deca rasla. Kao roditelj sam grešila onda kad sam njene poruke gubila iz vida. Ali sam je bar dobro zapamtila. Zato je od srca preporučujem pažnji čitalaca, da je nađu i pročitaju celu. To će nam svima mnogo pomoći da shvatimo šta se ovo oko nas događa, da se više ne čudimo „otkud su se pojavila sva ova dobra i pametna deca, nismo to očekivali“, kako se već prečesto čuje.

Naša su nam deca pokazala da hoće da žive svoj budući život onako kako ga ona vide, zato što se „njihove duše nalaze u domu sutrašnjice koju mi ne možemo posetiti, čak ni u snovima“. Naše je da ih sledimo, da im pomognemo i da ih razumemo. A u opasna vremena, kao što je ovo, da ih i zaštitimo. Ako neko bude morao da primi udarce, jer ne znamo šta nas čeka, to moramo biti mi. Sve ostalo što mi želimo i mislimo, postalo je manje bitno u odnosu na borbu naše dece za njihov „dom sutrašnjice“ i ne treba im se mešati.

Pred tom borbom, iznenada je postalo savršeno nebitno šta dalje rade i šta govore oni koji su nam oteli i okupirali državu, pogazili institucije, učinili sve da zatru moral, čast, poštenje i sve vrednosti na kojima civilizovana zajednica počiva. Sad vidimo da nisu uspeli. Zato ovi retrogradni „vladaoci“ moraju da odu, pre ili kasnije, uz manju ili veću cenu, bez obzira što još ne razumeju da je u njihovom interesu da to bude što pre i što razumnije.
Studenti traže ispunjenje svoja četiri zahteva, a prvi je notorna stvar o kojoj se, da je ovde prava i normalnosti, ne bi ni raspravljalo: traže da institucije rade svoj posao, a ne da im se sa nenadležnog mesta govori šta će da rade i da li će da rade. Treba da odgovara ko je kriv, a da država zaštiti onoga ko je prav. Nikako obrnuto. I šta je tu problem? Zašto se to ne bi ispunilo? Kako smo uopšte došli dotle da neko treba da nam „ispunjava“ ili „ne ispunjava“ osnovne prerogative funkcionalne države?

Kako je moguće da nenadležno mesto zove na razgovore studente i njihove profesore o ovim temama? Šta se ima razgovarati o tome da li će institucije da rade po zakonu, ili možda neće? Treba o tome da pregovaramo? Da se pogledamo pa da kažemo - moguće je tako što smo svi mi (izuzev ovih pobunjenih studenata i ostale naše dece) to dozvolili.

Skoro bez glasa smo povili glave dok nam je grupa uzurpatora zaogrnuta pričom o svojoj izbornoj pobedi oduzela državu, razbila je na paramparčad, zadužila, opljačkala, na sva mesta dovela one najgore bez morala, znanja, skrupula, pa čak i bez predstave šta im je posao. Ima doduše među njima i onih koji vrlo dobro znaju i gde su i s kim su i šta rade, ali rade jer im se to debelo isplati. Dokopali su se „seta mogućnosti“ koje su se pred njima ukazale, od položaja kome se nisu nadali, do para koje nisu mogli ni da sanjaju. Pa su samo iskoristili prečicu do rajskog vrta.

E sad, kandidati za ove srećne dobitnike su se godinama množili, a na ruku im je išla novouspostavljena beskrupuloznost, neznanje, primitivizam, neodgovornost i bahatost koji su zacarili našom državom. Glasovi koji su se tome protivili bili su retki, a i oni su se javljali uzalud i na sopstvenu odgovornost.

Džabe su neki govorili da ovaj anti-poredak ne može večno trajati, da se kraj bliži, da to čak nije dobro ni za ovu novu kastu. Vrhovni guru novog poretka nije ništa razumeo, jer i ne može da razume. On je upravo gradio sistem po svojoj meri: sve vam je dozvoljeno, samo ako ste sa mnom. Jedino treba da prihvatite novi sistem anti-vrednosti i da ga slepo poštujete. Ako niste na to spremni vi ste van sistema, pa odaberite.

Posebna pažnja u ovom sistemu anti-vrednosti posvećena je obrazovanju koje je sistematski uništavano na dva koloseka: prvo, unižavanjem prosvetnih radnikakoji nikad nisu ni bili mnogo plaćeni, ali su bar bili veoma cenjeni. Ovaj sistem anti-vrednosti doveo ih je dotle da ih napadaju i tuku i đaci i roditelji, dok se oni na ulici bore da dostignu bar statistički prosek, da prežive.
Sa druge strane, na velika vrata je uvedena opšta kupovina diploma sa jednim jedinim razlogom – da se prave diplome, trud i akademska zvanja obezvrede i učine bespotrebnim. Napravljena je opšta inflacija: čemu služi diploma kad svako može da je kupi i da dobije radno mesto. Naravno, ako se učlani u pravu partiju. Oni koji još tvrdoglavo insistiraju da stvarno studiraju, uz profesore koji još istrajavaju da ih nečemu nauče, mogu da životare negde na margini ili su slobodni da odu. Ko im brani. Još i bolje. Ostaće poslušni, neobrazovani, uplašeni i razočarani, idealni da ovu vladavinu trpe večno.

Strpljivo smo sve ovo podnosili, čak preko svake granice. Zašto smo trpeli? Iz straha, iz oportunizma, iz neke sitne koristi, iz neznanja i gluposti? Jeste, sve to zajedno. Dok nam naša deca, ona najbolja među nama, nisu pokazala da na to ne mora da se pristaje. Eto nečeg dobrog. Pokoreni ljudi bar nisu dali svoju decu, da ih zarazi ovaj virus opšteg primitivizma. Kad su to shvatili, svi su ustali i izašli na ulice. Izašli su čak i u mestima gde, svedoče sami meštani, narod izlazi samo na Zadušnice.

Odavno je jasno da boravak radikala na vlasti više nema nikakve veze sa izborima, a sad se vidi i da je na duže staze neodrživ. Potrošen je, osim što je anahron, naopak i nazadan, kakav je uvek i bio. Car je go i to svakog dana sam pokazuje. Ali prava borba tek predstoji. Ko bude pobedio u toj borbi sistema vrednosti protiv sistema anti-vrednosti, odrediće dalju sudbinu Srbije za mnogo godina. Nemamo izbora.