Vodi Srbiju, sanja Emirate

biljana stepanovic kolumna
N1

Akcija rušenja Skupštine Srbije kao vrhovne institucije demokratskog višestranačkog poretka uveliko je u toku. Radove izvode poslanici vladajuće Srpske napredne stranke ali ne bagerima, nego iznutra, rečima i delima.

Reči se ne biraju (što je doduše standard za radikalsku kulturu dijaloga), pljušte lažne optužbe, napadi i podizanje temperature do ivice sukoba. U salu je uvedeno i obezbeđenje koje valjda treba da razdvaja sukobljene strane, što pred očima cele Srbije nameće pitanje – da li je ovo i dalje Skupština Srbije i da li nam je ona, ovakva, uopšte i potrebna?

Ovakva nam, naravno, nije potrebna, ali u tome i jeste stvar. Civilizovana pod ovakvim uslovima ne može biti, a nema ni naznaka da se namerava uvesti u normalno funkcionisanje. Ton i način komunikacije u principu diktira najmoćnija, vladajuća grupacija, ona mora da vrati ako ne civilizovan dijalog, onda bar civilizovanu političku borbu.

Kolumne autorke:

Sa radikalima, originalnim ili presvučenim u skupa odela, to nije izvesno. Setimo se da su u prošlosti u toj istoj Skupštini radikali gađali druge poslanike cipelama, čupali kablove od mikrofona, polivali vodom predsedavajućeg, obezbeđenje ih je iznosilo iz sale. Ali tada nisu bili većina, nego izvesna slabo kontrolisana grupacija.

Obesmišljavanje institucija dakle nije incident, niti novina, već stari uhodani radikalski sistem koji se sada dovodi do krajnosti. Upravo kad se od vladajuće stranke i iz Srbije i iz Evrope traži da bar koliko-toliko ispoštuje demokratske principe slobodnih izbora (u normalnim uslovima sama formulacija „koliko-toliko“ je neprihvatljiva, ali mi ne živimo u normalnim uslovima), njeni funkcioneri prvo su bili jako gnevni zbog takvih zahteva, potom su obećavali dijalog, a onda su u Skupštini celom svetu pokazali na koji način oni taj „dijalog“ zamišljaju.

Najbolje bi izgleda bilo da Srbija postane orijentalna despotija. Tu bi radikali presvučeni u skupa odela mogli najbolje da se snađu. Demokratiju ne razumeju, pa je zato ovako i preziru. A da je baš duboko preziru i da tu nema pomoći, vidi se po tome što su onda kada treba da se saberu i vrate u demokratske civilizovane okvire jer je stanje postalo neodrživo, krenuli da potpuno uništavaju sam Parlament kao najvažniji dokaz da je zemlja još, makar formalno, demokratska i da u njoj postoji i vlast i opozicija. To je bazična tekovina evropskih demokratija.

Već pre izvesnog vremena smo, međutim, prestali da se zanosimo kako su nas naprednjaci ikad vodili u Evropu u kojoj se moraju poštovati demokratske tekovine. Više se ne pretvaraju da dele bilo koju od takozvanih evropskih vrednosti. Čak im je odavno dosadilo i da pričaju tu priču. Od svih stvari o kojima su besomučno svih ovih godina varali sopstvene građane, po pitanju takozvanih evropskih integracija i „evropskog puta Srbije“ varali su nas najmanje.

Nije se dugo ni Aleksandar Vučić pretvarao da Srbiju vodi ka Evropskoj uniji, a i dok jeste, to pretvaranje bilo je krajnje mlako i neuverljivo. Od 2012. godine kada je proces takozvanih „evropskih integracija“ započet, od zadatih 35 poglavlja za članstvo u Evropskoj uniji, otvorili smo 18, a zatvorili svega dva. Još od 2019. godine, dakle pet godina, Srbija nije otvorila ni jedno jedino poglavlje. Jasna je namera da ovim tempom, sa njima na vlasti, Srbija u EU ne uđe nikad.

Podrška građana prema priključenju EU konstantno pada i sada taj put podržava njih svega 46 odsto, dakle nema većinu. Zašto, pa zato što je upravo Vučićeva medijska mašinerija sve učinila da građane odvrati od EU. A ni sama Unija nije u tome nevina, naprotiv. Dugotrajnom podrškom

Aleksandru Vučiću i tolerisanjem svega suprotnog od vrednosti na kojima EU formalno počiva, odvratili su i debelo razočarali čak i ovdašnje evro fanatike.

Ponašanje EU s pravom je protumačeno kao preterano licemerje i čak svesno saučesništvo u uništavanju zemlje Srbije.

Dakle, jasno je da uzor naprednjačkoj vlasti nikad nije ni bila Evropa, već bliskoistočne apsolutne monarhije. Solitere koje je video u Dubaiju i Saudijskoj Arabiji, Aleksandar Vučić presadio je u Beograd na vodi. U Emiratima je video i fontane koje svetle i sviraju, a narod se okuplja da ih gleda, pa je Vesiću naređeno da jednu instalira na Slaviji, uz najavu da će ih biti po celoj Srbiji.

Pod pritiskom omraženog kruga dvojke i ova jedna brzo je ugašena, pa se ideja nije primila. Još jedna ideja inspirisana Emiratima, jarboli sa zastavama koje treba svuda postaviti, bljesnula je, pa nestala pošto je takođe izložena poruzi, kao zaista bizaran način da se izvlači novac iz budžeta. Ali zato su tu stadioni. Od njih se ne odustaje. Veliki poslovi, velika i ugradnja.

Glavni posao sa Beogradom na vodi nesmetano teče, bez kontrole, bez polaganja računa bilo kome, bez koristi za državu, ali sa ozbiljnim potencijalom da tu svoj interes nađu svi drugi – od onih koji ovaj posao vode (ma ko oni bili) do onih čija se podrška, ili bar ćutanje, ubacivanjem u taj projekat može kupiti.

Čemu ovo poređenje sa bliskoistočnim prijateljima? Zato što pokazuje koliko je vrednosni sistem našeg predsednika daleko od evropskog sistema koji je Srbiji i geografski i po mentalitetu ipak daleko bliži. Svu vlast i sav novac drži sam, kao da je šeik. Sporazumi, poslovi i krediti sa našim arapskim i kineskim prijateljima sklapaju se direktnom pogodbom i garant je onaj ko ih je sklopio. Korupcija nije tema, za razliku od Evrope koja sve nešto hoće transparentno po propisima, a posle na isti način kontroliše da li je dogovoreno i ispunjeno.

Radikal Vučić mnogo više razume apsolutne monarhije i nedemokratske sisteme na koje bi voleo da se ugleda, nego parlamentarne demokratije. To je i razlog zašto ovoliki otpor pruža na svaku naznaku da mora ispuniti uslove koje pojam parlamentarne demokratije nameće. U takvim uslovima izbore može da izgubi, a to ne sme ni da zamisli. Da, želja za vlašću je jedan razlog. Ali drugi, možda sada i krupniji, jesu ogromni poslovni interesi u koje su upleteni mnogi zainteresovani, u zemlji i svetu, koji imaju zajedničko očekivanje da se započeti poslovi nikako ne ometaju. Pogotovu da se ne prekidaju.

A tek se smeši najveći ikad pokrenuti posao nazvan „Expo 27“ za sada, onako provizorno, vredan čitavih sedamnaest milijardi evra ili dolara, svejedno. Srbija će taj novac da potroši, iz kredita naravno, ali neko treba da ga zaradi. A to nije zarada koje se bilo ko lako odriče. Ovu okolnost svakako treba imati u vidu kad budemo analizirali buduće, možda i očajničke poteze ove vlasti. Računa da je ovim projektom kupila sebi još tri godine. Sada joj je demokratija najmanje potrebna.

Pročitajte još:

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare