Dakle, opet idu izbori. Sredstva se ne biraju, za cenu se ne pita da se motiviše biračko telo. Ionako je neće platiti iz svog džepa.
Mediji se i dalje drže u čvrstom stisku, građani i dalje nemaju informacije o ključnim pitanjima vezanim za budućnost države Srbije, opozicija se i dalje satanizuje na sve moguće načine, ali izgleda da to više nije dovoljno. Narod teško živi i to ga jedino zanima.
Inflacija ubija, plate ne prate rast cena i uprkos tome što zbog stabilnog kursa evra izgleda da se povećavaju, što predsednik pokušava koliko god može propagandno da iskoristi, jasno je svakome da kupovna moć opada. Od svih problema koje Srbija ima, taj se nameće kao najveći, pošto čak trećina stanovništva zemlje živi jako teško. Sastavlja kraj s krajem, a to i nije neki život. To se zove preživljavanje.
Svesna je toga i vlast. Mada predsednik države i formalna predsednica Vlade još ne odustaju od pokušaja da vrte onu priču kako su krivi „oni bivši“, posle jedanaest godina njihove vlasti to je baš debelo izlizano. U redu, tad smo živeli baš mnogo loše, ali zašto posle vaše decenije ne živimo ni malo bolje? I to će biti glavno pitanje budućih izbora.
Ako se nešto baš krupno ne zakuva oko Kosova, ono neće biti tema. Treba preživeti. I Vučić je to naravno shvatio, pa se zato i poduhvatio one crvene plastične korpe iz samoposluge i pokušao da ubedi narod koliko on brine, bori se sa alavim trgovcima, spušta cene, nudi rešenja i grdi sve koji to ne razumeju jer su bogati i bahati. On, naravno, razume narod. I sam je skroman. Živi od plate, jede onaj parizer, na odmor ne ide i čak ga se gnuša, ne gubi vreme po kafićima, naduven je od brige i nespavanja.
Ostale kolumne:
Reklo bi se na prvi pogled – jeftin politički rijaliti, loša gluma, loš zaplet. Ali pošto se Aleksandar Vučić punom parom sprema za izbore pre nego što ih je i zakazao, pokušava da žonglira onim što mu je još preostalo. A to je ta crvena korpa iz samoposluge sa dvadesetak jeftinijih namirnica da ih narod jure po marketima, u iluziji da će ga to malo zaštiti od udara silnih poskupljenja. Neće to ništa pomoći, naravno, ali je zgodno za predizborno zamajavanje.
Od onih silnih priča o čipovima, mercedesima, letećim automobilima, fabrikama, došli smo do osnovnih namirnica. Nema više velikih poduhvata, nema ni velikih obećanja, jer i ona prethodna deluju nekako bledo i istrošeno. Narod se nešto ne oduševljava najavom izgradnje stadiona po Srbiji, pošto je zabavljen pitanjem – kako da preživi mesec. Kako da opremi decu za školu, kako da nabavi ogrev, kako da pregura zimu.
Struja je nekoliko puta poskupela i opet će, gas isto, infostan u Beogradu takođe, ali to nije sve. Uvode se i akcize na proizvode koje baš svi troše – na gorivo, kafu i cigarete. Dakle i to će da poskupi. Jasno je vlasti da to nije ni malo popularno, ali je neophodno. Vanredne isplate iz budžeta majkama sa decom do 16 godina, penzionerima, poljoprivrednicima, povećanja plata u delu javnog sektora, moraju se odnekud pokriti.
Taman je inflacija malo zakočila u julu i avgustu, sad sledi novo poskupljenje struje i gasa. Da nije bilo potpisanog stend-baj aranžmana sa MMF-om po kome se Srbija na to obavezala, verovatno bi poskupljenje energenata bilo odloženo dok ne prođu izbori. Ovako, to se mora amortizovati propagandom, uz nadu da će i ovoga puta dovoljna većina da poveruje.
Odneo je đavo šalu kad baš dva izrazito bogata ministra u Vladi Srbije – Toma Momirović i Siniša Mali moraju da se rastrče i traže po rafovima proizvode sa oznakom „bolja cena“ koji su pojeftinili blagodareći predsedniku.
Ministri se u ovom igrokazu oduševljavaju jeftinijim proizvodima kad s posla, kao, krenu u kupovinu. To im baš puno znači. Zašto ovaj performans izvode dva bogata ministra, to je stvarno rebus. Ako nam time poručuju kako čak i oni moraju da kupuju na ovoj državnoj akciji jer eto i njima ta ušteda puno znači, kako tek žive ostali građani u ovoj naprednjačkoj Srbiji? Nije baš neka pametna poruka.
Iako je jasno kome je ova marketinška akcija bila namenjena, upada se iz jedne u drugu logičku zamku, što celu akciju čini tragikomičnom. Ako stalno uveravate svoje birače da žive u zlatnom dobu, da je Srbija ekonomski tigar ne samo regiona već i cele Evrope, da nam je naprednjačka vlast obezbedila do sad neviđeni standard, nikad veće plate i penzije koje će i dalje nezadrživo da rastu, kako onda dođete dotle da predsednik lično mora da prebira po crvenoj korpi i pokazuje artikle koji su u moru poskupljenja malo pojeftinili? Ako se svako nakupuje kao Siniša Mali, uštedeće čak hiljadu dinara. Dakle, oko osam evra. I to mu znači.
Pročitajte još:
Sasvim je jasno da ova predizborna strategija pogađa naprednjačko tvrdo izborno jezgro – najsiromašnije slojeve ljudi koji su deceniju zasipani čas velikim pričama o našem grandioznom napretku, čas obećanjima da će i oni da žive bolje, ali dogodine. Da se i taj rezervoar opasno smanjuje, bilo je kristalno jasno na onom majskom mitingu koji je doživeo totalni slom pred očima cele zemlje. Neće ljudi više u autobuse, ne vrede ni pritisci, ni ucene, ni sendviči, ni dnevnice.
Zato će se pokušati, a to je već počelo, aktiviranjem i oprobanog recepta pod nazivom „helikopter mani“. Ne samo da se borimo sa alavim trgovcima pa im obaramo marže da biste vi jeftinije kupovali, ne samo da se borimo sa još alavijim bankarima pa im obaramo kamate, nego ćemo vam dodati i u kešu. A kome će se dodati – pa onima koji su predizborna ciljna grupa: penzioneri, majke sa decom i deo javnog sektora za sada, a u finišu izborne trke taj će se krug svakako proširiti. Ionako ćemo svi to platiti. Ili kroz nova poskupljenja, ili kroz novo zaduživanje.
Ko može da se suprotstavi ovoj spirali propadanja? To su oni koji tvrdoglavo ne žele da budu siromašni. Ne žele da preživljavaju, žele da žive. Ne žele da zavise od milostinje vlasti i da za kilo brašna i flašu zejtina daju svoj glas. Ne žele da slušaju kako je za njih odličan parizer od čoveka koji, kako pričaju upućeni, voli da popije Petrus vino po ceni od 3-4 hiljada evra za flašu. Ne žele da im se objašnjava kako je bez veze ići na more, putovati, ručati u restoranima, kupovati dobru garderobu i uopšte, živeti kao građanin evropske zemlje dvadeset i prvog veka. I spremni su da se za taj svoj život bore.
Koliko sada u Srbiji ima takvih ljudi? Ima ih, to znamo, ali koliko? Da li će svi koji ovo mišljenje dele, to i pokazati? To je glavno pitanje. Naprednjaci nam sigurno neće dobrovoljno dati ono što mi sami ne pokušamo da uzmemo. Ne isplati im se.
Autorka je glavna i odgovorna urednica Nove ekonomije
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare