Kratka istorija naprednjačkih ustaša

Slavko Budihna inače nije bio član Srpske napredne stranke, odmah da se razumemo, jerbo ta endemska kuku-lele-mudska grupa tada još nije bila registrovana, ali su mu se još pre pojave SNS-a svuda okolo ukazivale ustaše. Kao onoj baki iz filma „Rane“ koja duva travu sa unukom i u tom tripu svuda okolo iskaču joj – ko bi drugi nego – ustaše.

Zbog odbijanja uredništva TV Beograd da objavi reagovanje tada najjače opozicione stranke, Srpskog pokreta obnove, na onaj komentar Budihne, 9. marta 1991. srpska opozicija je sazvala demonstracije, a vlast ih je zabranila.

Stotine hiljada ljudi, razjareni što su ih uporedili sa ustašama, okupilo se ipak tog dana na Trgu republike. Policija je pokušala da ih rastera i, posle sveopšte makljaže po ulicama Beograda, u kojoj je policija ubila demonstranta Branu Milinovića pucajući u masu na ćošku „kod Londona“, a prethodno je sto metara dalje do smrti pretučen policajac Neđo Kosović, vlast je na ulice izvela tenkove.

Onda su studenti izašli na ulice i danima protestovali na Terazijama, a neformalni vođa te „plišane revolucije“ bio je glumac Branislav Lečić, danas vođa „up(l)išane revolucije“ na TV Informer.

Skupština Srbije je nekoliko dana kasnije posmenjivala tri urednika TV Beograd – Dušana Mitevića, Sergeja Šestakova i Predraga Vitasa, dok su Slavko Budihna i Ivan Krivec podneli ostavke.

I tako je ispunjen glavni zahtev demonstranata od 9. marta, iako je vlast Slobodana Miloševića danima pokušavala da se iskobelja iz neprilika u koje je upala, pa je napravila i kontramiting na Ušću, gde su okupljeni, dovedeni autobusima iz cele zemlje, pored ostalog studentima i opoziciji skandirali: „Ustaše, ustaše“.

Petog marta 1991. godine student Pravnog fakulteta u Beogradu, Aleksandar Vučić, napunio je 21. godinu i nije bio ni na opozicionim ni na studentskim demonstracijama, zato što je još tada čvrsto odlučio da ceo svoj život provede na pogrešnoj strani istorije. I uvek je uspevao da bude pravi čovek na pogrešnom mestu, pogrešan čovek na pravom mestu, a najčešće je bio pogrešan čovek na pogrešnom mestu.

U svoj tefter je taj mladi student prava, kako to gordo zvuči, ipak zapisao nešto, ako mu zatreba jednog dana. Zapisao je: „Opozicija i studenti su ustaše, to se mora stalno ponavljati, kad jednog dana ja postanem onaj ko će određivati ko su ustaše, a ko su Srbi“.

I onda su, tri decenije kasnije, svi normalni ljudi u Srbiji proglašeni ustašama.

Ministar kulture Nikola Selaković kaže za konzervatorku Zavoda za zaštitu spomenika koja se protivila muljažama oko poklanjanja Generalštaba Trampovom zetu: „Ona je ozbiljan ustaša“.

Osoba za posmatranje ustaša, mada je više osoba za posmatranje, Nebojša Bakarec ljude koji protestuju na ulicama naziva: „Antisrpska Kurtijeva ustaška opozicija“.

Andrej Vučić, čovek bez lične karte, u prolazu ka Ćacilendu građanima koji ga snimaju dobacuje: „Ustaše!“

Vojislav Šešelj, ovlašćena dvorska budala svih srpskih budala, zna da kaže – „Zdravko Ponoš je ogoleli ustaša“, zna da kaže i da će doći u Zemun sa četnicima ako policija ne „skloni ustaše“ koje blokiraju ulicu.

– Oni su ustašoidi i služe ustašama otvoreno – zna da kaže ovlašćena dvorska budala za pobunjene studente i građane.

Gradonačelnik Kraljeva je studente nazvao sasvim romantično – ustašama – a za sve ostale pobunjene građane lepi se naprednjačka etiketa – ustaški blokaderi.

N1, Nova i Danas su, prema pisanju režimskih medijskih karakondžula, ustaški mediji, u retkim trenucima kad nisu tajkunski mediji.

– Ovde se ljudi ljute kada neko od nas poredi blokadere sa ustašama. Oni nisu nikog zaklali, naravno, ali ako oni govore kao ustaše, ako misle kao ustaše, ako metodološki rade kao ustaše, oni su ustaše! – to je stručno objasnio Dragoslav Bokan, najveći branilac originalnih ustaša, inače po zanimanju vezivač za radijator.

Jer, zapravo, niko nije pomilovao ustaše iz Drugog svetskog rata bolje nego naprednjaci i slični savremeni teoretičari ustaštva. Te će u nekim udžbenicima istorije uskoro pisati, prema naprednjačkom poimanju ustaštva, da su ustaše zapravo bili divni ljudi:

„Borili su se po ulicama za vladavinu prava, vlast ih je progonila. Blokirali su puteve dok se ne kazne odgovorni za pogibiju 16 ljudi u Novom Sadu. Ustaše su se bavile objektivnim i nezavisnim novinarstvom. Ustaše su hrabro postavljale nezgodna pitanja vlastima. Najveće ustaše bili su slatki mali studenti koji su uporno istrajavali da Srbija postane normalna zemlja. Ustaše su izbacivane s posla, ali nisu odustajale od svoje misije da poprave nabolje svoju zemlju. Ustaše su, ukratko, bile divni ljudi“.

I sve će to – prema naprednjačkom poimanju ustaštva – pisati u udžbenicima, jer kad budale krenu da se bave ustašama, ustaše naglo postanu pozitivni likovi. Ali što kaže srpski narod – dok je budala, biće i naprednjačkih radikala, a svaki radikal je majstor da od najgoreg negativca napravi pozitivca.

Ajd što od sebe pokušavaju da prave pozitivce, pa da ih i razumemo, ali što, bre, od ustaša?