Tabloidna ljubav iz Pandorine kutije

Draža Petrović 31. maj 202415:45 12 komentara
N1

Da je moguć miran suživot između Vučićevih tabloida i nas izdajnika iz tajkunskih medija uverio sam se, i to naučno, jednom prilikom kada smo, porodično, starijoj ćerki za 18. rođendan otišli da kupimo narukvicu u Pandoru u Knez Mihailovoj.

Uđemo mi u Pandoru, za koju sam mislio da je obična radnja za nakit, perle i priveske, nikako da je Pandorina kutija, ali se onda u jednom trenutku otvoriše vrata Pandore i u tom momentu shvatih kako izgleda kada se otvori Pandorina kutija.

Uvek sam razmišljao zašto se kaže – otvorila se Pandorina kutija i kako taj prizor tačno izgleda. Znao sam otprilike legendu da je bila neka Pandora, imala kutiju koju nije smela da otvara, ali radoznalost je bila jača od Pandore, pa kad je otvorila kutiju iz nje je izleteo roj nesreća – bolest, zavist, sujeta, prevara i raznorazna druga zla izletela su iz kutije u vidu moljaca.

E sad, kada se su se otvorila vrata Pandore u Knezu, iz nje nije ništa izašlo – več je ušlo. Logično, da bi nešto izašlo iz Pandorine kutije, mora tamo prvo da uđe.

Na vratima, elem, nisam ugledao bolest, zavist, sujetu, prevaru i druga zla u vidu moljaca, nego, nećete verovati – ugledao sam jednog tipa u vidu Dragana J. Vučićevića, malog siromašnog novinara iz Železnika, kako voli da se predstavlja.

„Sine, baš zezenuto kad se otvori ova Pandorina kutija“, pomislio sam i gledao kako Dragan J. ulazi, kupuje nešto, plaća zlatnom karticom, mada je možda bila i bronzana kartica, ne držite me za reč, i odmah zatim izlazi iz Pandorine kutije zajedno sa moljcima, zavišću, sujetom i prevarom.

Međutim, poenta priče je da i pored svih ogromnih simpatija i još većih antipatija koje gajimo jedan prema drugom, Dragan J. Vučićević i moja malenkost nismo uhvatili da se bijemo usred Pandore, nismo jedan drugog dovatili za gušu, nismo jedan drugom rekli mršupm, nismo se čak ni popreko gledali, nego smo, jedan drugog stavili na „ignore“. I to je dokaz da se može živeti sa vlasnicima i urednicima tabloida zajedno u ignorantskom suživotu, punom razumevanja i ljubavi, tačnije nerazumevanja i mržnje. Ali bez šutiranja u međunožje i udaranja pesnicama. I to treba da bude primer kako funkcionišu dva sveta, njihov i naš. Dakle, očekujem da nas javno pohvale.

Međutim, sposobnost suživota nije pokazao suvlasnik Srpskog telegrafa Lađević pa je taj divan suživot prekinuo tako što je kolegu Cvijića opaučio pesnicom po vilici, mada je suvlasnik Lađević tvrdio da je samo sedeo sa zamenikom suvlasnika (tako je pisalo u Srpskom telegrafu) u kafiću, a onda naišao Cvijić i počeo da mu se unosi u facu, jer je kolega Cvijić neko ko je poznat da se svima na koje naiđe unosi u facu. Deluje opasno, ja ga izbegavam jer ga često sretnem na Bajlonijevoj pijaci, i uvek se nekome unosi u facu. Čudan neki čovek.

Zato preporučujem svim agresivnim ljudima iz tabloida da koriste metode kolege Vučićevića. On, naime, kad god ga pomenem u nekoj kolumni na moj privatni broj telefona šalje poruke ljubavne sadržine.

Jednom mi je posalo poruku kada sam ustvrdio da je njegova ideja o odlasku zatvor toliko glupa, da nema sumnje da je sam smislio i da mu niko nije pomogao.

„Драгољубе Петровићу, ја бих тебе бранио кад би због једне изјаве добио позив за затвор. И знам да ти то знаш. А ти ради како мораш… Жив и здрав био, па све видео и дочекао… „, napisao je tečnom ćirilicom kolega Vučićević.

Drugi put sam napisao da čin odlaska kolege u zatvor da bi branio ljudska prava svih novinara, kako je pričao, liči na Nelsona Menedelu, u tekstu pod naslovom „Mendela za mentole“.

Napisao sam da je izgleda ova taktička akcija smišljena da bi neko jednog dana rekao: „Pa kad je velečasni i slobodoumni Dragan J. Vučićević jedva izbegao zatvor zbog verbalnog delikta usred nadiruće demokratije u Srbiji, zašto onda u zatvor ne bi mogli da idu i razni Ćosići, Žakline, Georgievi & ostala mnogobrojna rodbina, ali za pravi verbalni delikt“. I onda mi je kolega poslao SMS, takođe ćirilicom:

„Не измишљај, Драгољубе. Наравно да теби нико неће и не сме ништа. Ти си заштићен као мечка. Него си ти на твојој насловној страни написао: „Неће ићи у затвор, живи били па видели“. Па ћеш ево већ у понедељак, жив био, видети. Љуби те Мандела – glasila je ta poruka.

Posle je malo zaoštrio retoriku kada sam napisao u kolumni da se cela redakcija Informera preselila sa Terazija u Kumodrašku ulicu, iz razloga jer su kolegu Vučićevića stalno jurili obožavaoci po ulici u nameri da ga šutnu u podleđni deo tela, što su jednom i uspeli.

„Ми смо се, бедниче, преселили у Пека Дапчевића, а не у Кумодрашку. А ти, молим те, само реци где и кад хоћеш да дођем – на Теразије или било где другде – да ти, јуначино, пробаш да ме лично шутнеш у ‘подлеђни’ део тела! Кукавице јадна и бедна, јак си само на тастатури. Убиће те мржња, болесни човече. Лечи се“, napisao je kolega Vučićević, pa onda poslao još jednu kratku i efektnu poruku: „Pi*kice“!

Ćirilicom.

Potom sam prijateljski i suživotno posavetovao u kolumni kolegu Vučićevića koji je u Informeru napisao takozvanu oproštajnu kolumnu, jer je išao na operaciju srčane aorte, da dobro pazi, jer ako se predsednik Vučić ponudi da mu to pogleda (nisam kardiolog, al’ mogu da pogledam), to može biti kobno, imajući u vidu koliko kolega veruje da predsednik sve na svetu najbolje zna.

Tada je takođe stigla poruka, ćirilicom:

„Какав си ти бедник, сам си себи казна највећа. Тужни, јадни човече, нека то је Богом ‘просто. И, да, лепо си прочитао и преписао: И мртав, из гроба, борићу се против најгорег, жутог, антисрпског олоша какав си ти, Драгољубе Павелићу Петровићу“, napisao je kolega.

Tako da je kolega koga sam poslednji put sreo kako ulazi u Pandorinu kutiju da bi posle dva minuta odande izašao, primer kako se može i rečima izraziti ljubav prema bližnjem svom.

Zato pozivam na tajnu ljubav, a ne na udaranje pesnicama po vilici. Šaljite SMS poruke sa uvredama i kletvama, ignorišite se po Pandorinim kutijama, samo nemojte da se bijete, aman, ljudi, bre!

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare