Živeo automehaničar iz Minhena!

Pomislili bi, garant, da je pričalac ove priče neki junak „Crnih bisera“, one emisije gde ofucani krimosi prepričaju neverovatne podvige sa gastarbajterisanja u Nemačkoj. Uglavnom izmišljene i izmaštane.

Ono, brate: dođem ja u Minhen i maznem jednoj babi tašnu, kad u tašni platinasta ogrlica sa dijamantima i original Faberžeovo jaje. Brate, para ko pleve...

I pomislili bi da je narator te priče zaštitnik svih majstora prevaranata, koji imaju para ko pleve zato što varaju ljude, jelte, jer su tako u mogućnosti.

Što je nabolje, to je u suštini i tačno...

Naime, predsednik Vučić je pre neki dan ispričao ovu poučnu priču o studentima koji su išli peške za Brisel, pa im se usput, kod Minhena, pokvario kombi, i onda su od svih minhenskih automehaničara, čistokrvnih pedantnih Nemaca, nabasali baš na automehaničara koji je naše gore list.

I koji je - kakve li ironije - em što je naše gore list, drug iz detinjstva predsednika Vučića. Dakle, i Vučićeve gore list.

Dokaz da je drug iz predsednika Vučića izabrao baš da se druži s predsednikom Vučićem jer su slične srodne duše, jeste što je predsednik posvedočio da je taj njegov drug iz detinjstva jedan neviđeni prevarant, lopurda, bitanga i hohštapler - studentima je, objasnio je predsednik, popravku kombija naplatio duplo više nego inače, što znači da je drug iz detinjstva predsednika Vučića sto odsto i rekonstruisao železničku stanicu u Novom Sadu, jer ima smisla za napumpavanje računa.

I dobro je da su studenti posle stigli živi do Brisela, pošto su svi majstori koje voli predsednik Vučić, majstori na čijoj vizitkarti piše geslo: „Drži vodu dok majstori odu“. Znaju da naplate, al‘ ne znaju da naprave. Ošljare, plus hohštapleri.

Automehaničar iz okoline Minhena je zapravo tipičan poštovalac predsednika Vučića i Srpske napredne stranke - dođu mu zemljaci u nevolji na putu u dalekoj Nemačkoj, a on ih „odere“ i još javi predsedniku Vučiću da ih je „odro“, što ovaj posle ponosno prepričava po televizijama kao herojski podvig svog druga iz detinjstva, jer „odrati“ studente koji pešače do Brisela je za Sretenjski orden sa ukrštenim mačevima i ukrštenim francuskim ključevima. I ukrštenim „đuntama“.

Falilo je samo da se automehaničar iz Minhena, Vučićeve gore list i nažalost naše gore list, slika za naslovnu stranu Informera, Srpskog telegrafa, Aloa i Večernjih novosti, sa tri soma evra u rukama i naslovom: „Kako sam odro studente“, i podnaslovom: „Nećete verovati: studenti glupi ko top - platili 3.000 evra popravku koja košta 1.500!“

I da na mitingu Pokreta za narod i državu, kao vanstranačka ličnost, jedan od govornika bude i minhenski automehaničar, heroj našeg doba.

I falilo je samo da predsednik napravi svečani prijem za automehaničara iz Minhena, gde bi automehaničar održao motivacioni govor svim naprednjacima o metodama da jedan sasvim običan posao udvostručiš za pet minuta i pritom ne trepneš.

-Imam još bolju priču, burazeru - sigurno bi se na kraju motivacionog govora javio predsednik Vučić iz publike: „U centru Novog Sada ima neka stanica čija rekonstrukcija je koštala prvobitno tri miliona evra. Jedan od mojih drugara iz stranke ima građevinsku firmu, i trebalo je tu stanicu da popravlja. On nam je naplatio pet puta više nego što bi inače to koštalo, mislim 16 miliona evra. Mi izvukli su iz džepa i platili. Ali posle je taj moj drug iz stranke to što je naplatio pet puta više dao našoj stranci i svima nama koji smo sa njim radili. Nema problema sa parama, para kao pleve...“

Predsednik je zapravo hteo da ispriča priču o tome kako su studenti strani plaćenici, da imaju para ko pleve, ali se ta njegova priča pretvorila u priču o njegovoj vlasti: što si veći hohštapler, to ćemo više ceniti tvoju umešnost u otimanju od siromašnih da bi se dalo bogatima.

-Mi nismo strani plaćenici kao studenti, mi se uzdamo jedino u domaće koruptivne snage, u hohštaplere koji naplaćuju od duplo više do pet puta više, ali nam to kasnije vrate, jer mnogo bolje je biti domaći plaćenik nego strani plaćenik - kazao je, otprilike, predsednik Vučić, samo mu niko nije rekao da je baš to rekao.

Naravno, velika je verovatnoća da automehaničar iz Minhena uopšte ne postoji, da je to samo priča koju je neko ostavio u „mesidž boksu“, pa je predsednik prepričao ne razmišljajući mnogo šta priča, što mu je uža specijalnost.

Jerbo, kad odete kod automehaničara on će vam verovatno reći da vam na kolima lupa „đunta“ i da taj deo na kolima treba zameniti, dok ako odete da slušate predsednika imaćete utisak da lupa ko Vučić i da taj deo našeg društva što pre treba zameniti.

Sličnost između predsednika i đunte je frapantna.

Samo pazite kad vam naplaćuju zamenu da ne naiđete na nekog predsednikovog ortaka iz detinjstva, lojalistu-moralistu, koga bi Nemci odavno streljali da su znali da naplaćuje duplo i pritom ne izdaje fikslni račun.