Je li Mandela džabe krečio

U nastavku prenosimo kolumnu Željka Ivanovića objavljenu na portalu Vijesti

Cederberg je najbolji šardone koji sam pio u životu. Bolji čak od našeg Arhonta i Patrimonia. Ukus limuna, breskve i orašastih plodova (badem), s notama vanile, jasmina i slanim, mineralnim završetkom. Tako su ga opisali na aplikaciji ViVino, uz visoku ocenu 4,4. Kasnije ću i ja dodati recenziju i popraviti taj inače odličan prosek.

Ali čemu sve ovo, sa ovog mesta. Iz glavne marine u Kejptaunu, odakle sutra ujutro isplovljavam ka Roben ajlandu. Najpoznatijem ostrvu na svetu, ne zbog hranjive morske trave posidonije i pingvina, već radi nekadašnjeg zatvora i poznatih pritvorenika. Pitam se da li samo jedna sebična bela guzica, noć uoči hodočašća na ostrvo Roben, gde će se pokloniti svim ubijenim, ranjenim, osakaćenim i poniženim u tom kazamatu, od Roberta Sobukvea do Nelsona Mandele, da li dakle samo neka bela, rasistička i sebična faca može večeras uživati u bilo čemu, makar i u tom vrhunskom južnoafričkom šardoneu. Vidite da može.

Podsetio me taj napad griže savesti na jedno davno i rano jutro u Mostaru. Kada se, negde na početku leta 1996, oglasio imam sa džamije preko puta hotela u kom sam spavao. Da odradi prvu od pet dnevnih molitvi, sabah namaz. Pred očima mi prolaze slike iz Šantićeve ulice koja je bila linija razdvajanja u toku rata, ličila je na Hirošimu nakon 6. avgusta 1945. Onda sam se setio ispovesti Hasana, mostarskog kolege, muslimana, koji nam je dan ranije pričao o ratnim strahotama, o tome kako su se Srbi i Hrvati takmičili da Mostar i okolinu "očiste od nekrsta". I ne zna se ko je bio "bolji", ironično zaključuje. Na kraju je ipak dao "prednost" Hrvatima. Biju Srbi, ali biju (još jače) Hrvati, govorio je Hasan. Savest mi je, dok sam slušao molitvu sa džamije, govorila kako moram nešto učiniti da iskupim grehe i zločine hrišćanske braće. Možda da pređem u islam?! Kao jedan od idola mog detinjstva, Kasijus Klej. Ipak, ništa. Ispao sam opet sebični, zatucani pravoslavac.

Već je jutro u Kejpu. Preljubazna recepcionerka, black not coloured, mi kaže kako je jesen već počela, a sa njom grad počnu zasipati svakodnevne kiše, uz olujni vetar. Ali da sam lucky - danas i narednih dana imaćete letnje vreme.

Pravi dan dakle za Roben ajland. Ostrvo se nalazi na 11 kilometara od Kejptaun marine, feribotom četrdesetak minuta. Brod je bio pun, ljudi različitih nacija, religija, boja kože. Sa platforme velikog ferija pravili su se selfiji i fotografije razuđenog Kejptauna, koji se dobro vidi čak i sa samog ostrva. Valjda i ta slika pokazuje neraskidivu vezu grada i stratišta.

U savršenom redu i po planu koji nam je saopšten na brodu, svih 196 putnika se iskrcava i ulazi u poređane autobuse. Na svakom od njih ispisana je neka od znakovitih poruka i misli najvećih i najpoznatijih boraca protiv aparthejda. I logoraša. Baš na ovom našem, čitam možda najbolju misao pionira pokreta, Roberta Sobukvea: There is Only One Race, The Human Race… A taj isti čovek je 16. marta 1960. u gradu Šarpervilu organizovao istorijski protestni marš protiv diskriminatornog zakona o pasošima. Sobukve je pozvao sve crne sunarodnike da dođu ispred policijske stanice i bace svoje putne isprave. Policija se potrudla da legitimni proces ponižene crne većine pretvori u masakr - za par sati je ubijeno 69 ljudi, a ranjeno 180. Tada je uvedeno vanredno stanje, a Sobukve je osuđen na tri godine zatvora. Nakon odslužene kazne, režim je dodao još šest i uputio ga na zloglasni Roben ajland.

Danas je na ostrvu njegova kućica, kao ona za nemačke ovčare, niska, uska i duga, tako je opisuje vodič. Stoji na istom mestu, podsećajući na vreme aparthejda i jednog od najznačajnijih boraca za oslobođenje zemlje. Pitao sam pri kraju ture vodiča, koji je takođe kao vrlo mlad proveo par meseci u logoru - ima li za vas razlike između Sobukvea i Mandele? Da Sobukve nije umro od kancera 1978, da li bi on bio Mandela? Odgovorio je kratko: Nema razlike, obojica su kreirala istoriju.

Roben ajland me neodoljivo podsetio na Goli otok, ne zbog kamenitog ambijenta, već radi zločina i kazne. Biti u zatvoru je užasno iskustvo, ali ako preživiš onda shvatiš koliko van granica bitka i postojanosti možeš kao ljudsko biće da ideš - zapisao je jedan od zatvorenika. Nije mi jasno zašto Hrvatska, na Dugom otoku gde se nekad nalazio logor Goli, nije napravila sličan muzej/spomenik, gde bi ljudima iz čitavog sveta pokazivali šta jedan čovek može da uradi drugom, zbog rasne, verske, političke ili ideološke razlike!

Najznačajnija tačka u obilasku zatvora svakako je ćelija broj 7, u kojoj je Nelson Mandela proveo 18 godina. Nakon toga je 1982. prebačen u drugi kazamat, Polsmur, gde je držan još 8 godina, da bi 1990, sa zatvorskim stažom od ukupno 27 godina, Mandela bio bezuslovno oslobođen. Time je simbolično najavljeno i oslobađanje zemlje od aparthejda koje se desilo četiri godine kasnije. Pokušavao sam stopama da izmerim makar širinu ćelije br. 7: neznatno više od 2 metra. Po dubini mi se čini većom, možda i čitavih dva i po metra. Ukupno nepunih pet kvadrata. U ta četiri zida Mendela je napisao najveći deo svog čuvenog dela "Dug put do slobode".

Iz današnje perspektive, pitam Branka, da li je Mandela džaba krečio! Ako su posle njega došli njegovi partijski drugovi koji su korupcijom, kriminalom i nepravdom počeli da podjednako tlače i diskriminišu svoje crne i obojene sunarodnike. "Crni protiv crnih", slikovito i sa dozom ironije uzvraća Brkić. Nakon pada aparthejda i osvajanja slobode i nezavisnosti, Južnoafrička Republika beleži jednu od najvećih stopa kriminala u svetu. Primera radi, tokom 2024. registrovano je preko 26 hiljada ubistava ili u proseku 70 dnevno, dok se pretpostavlja da je broj silovanja premašio 10 hiljada ili skoro 20 dnevno. Uz to, više od polovine ukupne populacije od 65 miliona nema posao, a još više ih ne plaća porez. Uz sve to JAR je najuspješnija zemlja u Africi. Ili jedno od najboljih mesta za život na "crnom" kontinentu.

Aveh, rekli bi oni sami na afrikanerskom, koji je uz engleski i zulu, najraspostranjeniji jezik u upotrebi. U njegovoj osnovi je holandski jer su "lale" bili prvi okupatori JAR-a. Svaki crni ili obojeni čovek govori engleski a vrlo malo, manje od pet odsto belih, govori ili razume afrikanerski. Zulu naravno još manje. Sebične bele guzice, opet.

Ali gde je stao Mandela, nastavlja Branko. Ne samo pričom, već i delima. Prvo da objasnim ko je čovek. Ili da pustim njega: Ovde sam došao prije 32 godine i ovo je, s jedne strane, moja domovina, a ne ona u kojoj sam rođen (Srbija/Jugoslavija). Jer ovde sam dobio šansu i napravio karijeru. I život. S druge strane, ja sam ovde i gost. Jer ovu zemlju nisu pravili moji preci već neki drugi.

Kada je počeo da objašnjava istoriju Južne Afrike 20. veka, posebno deo nakon oslobođenja od aparthejda 1994, setio sam se Montenegra. Džejkob Zuma, koji je preuzeo vlast posle Mandele i Taboa Mbekija, učinio je ovde u JAR-u nešto slično što i Đukanović u MNE. Zuma je zgazio Mandelinu zaostavštinu i umesto demokratske države napravio partijsku! A to znači privatnu. Pričaj mi malo o tome, Branko brate. Zuma, Milo, Vučić, Rama, Dodik, Gruevski, Orban, Netanjahu... Dodajte sami! Ili, najveća bela, korumpirana faca, američki šerif Tramp! Kakva plejada likova. Crni i beli vlastodršci, a u biti iste korumpirane zadnjice. Ni rasa, ni vera, ni nacija im ne smetaju.

Branko Brkić je iz Beograda 1991. došao u Johanesburg, bežeći od rata i mobilizacije. Uspeo je pre izbeglištva da izda knjigu Slobodan protiv slobode. Pokazuje mi korice. Na njima fotka sa Gazimestana i Miloševićev pozdrav zaslepljenoj i izmanipulisanoj masi, visoko podignuta ruka, liči na Hitlerov "Sieg Heil"! Kada je stigao, emigrant Brkić nije ni slutio da će jedan Srbin, u zemlji od 65 miliona stanovnika, jednog dana napraviti najuticajniji medij: portal za istraživačko novinarstvo Daily Maverick.

Skoro čitava Južna Afrika zna za "Guptaleaks" - najznačajniju veliku priču Daily Mavericka. Prepoznajete u nazivu asocijaciju na tada slavni Wikileaks. Afera je u centru pažnje imala trojicu braće Gupta, Indusa, koji su 1994. došli u Južnu Afriku. Da prave biznis, a ne kao Branko da pišu istoriju. Braća su imala moto - beyond the wildest dreams. Ili u prevodu, mito, kriminal i korupcija vode do zvezda. Kada je Zuma došao na vlast, braća su znala put do njegovog srca. I do svojih snova. Da sve liči i na našu priču o braći, Gupte su u svoj biznis od IT i energetike, preko rudarstva, do poljoprivrede i medija, uključili sina predsednika Zume. Prvo i najomiljenije dete, ljubi ga tata, iz gomile od najmanje 20 Zuminih potomaka koje je rodilo šest njegovih zvaničnih žena. To su samo registrovani, kaže Branko, onih nepriznatih, i žena i dece, je još više. Daily Maverick je "Guptaleaksom" izazvao politički zemljotres u državi. Brkić je bio proglašen za neprijatelja, stranog plaćenika, rasistu. Opet zvuči poznato. Nakon što je dokazao da su braća iznela tri milijarde iz JAR-a, oni su pobegli iz zemlje. A Zuma je morao da podnese ostavku sa čela njihovog DPS-a. Koji se zove ANC (African National Congress). A to je značilo i abdikaciju sa čela države. Čak je nedodirljivi i korumpirani autokrata i procesuiran, ali je osuđen na samo 15 meseci zatvora. Nije zbog neprijavljene tatine puške već zbog odbijanja poziva da se pojavi pred Komisijom za ispitivanje korupcije. Omerta između Zume i njegovih partijskih drugova spasila je i jedne i druge. Ajde, pričajte mi malo o tome.

I što je poseban raritet - slavu Daily Mavericka je uzdigao još jedan novinar i reporter sa prostora bivše Jugoslavije. Zove se Greg Marinovich. Rođen je u Južnoj Africi, druga generacija, roditelji su mu sa Pelješca. On je 1991. dobio Pulicerovu nagradu za seriju fotografija sa kongresa ANC-a, najveće partije u JAR-u, uključujući i snimke koji svjedoče kako pristalice ANC-a brutalno ubijaju nedužnog čoveka misleći da je špijun konkurentske partije Inkathe (IFP). Branko je našao Marinovicha u Kejptaunu i 2012. ga angažovao da prati "masakr u Marikani". Naime, u protestima rudara na severozapadu JAR-a u jednom danu ubijena su 34 radnika, a 78 ih je ranjeno. Policija se branila da je sve uradila u samoodbrani i profesionalno. Kao Boris i Lazar, daleko bilo. Daily Maverick je istraživao i onda opet izazvao zemljotres - objavio je neoborive dokaze da je policija prekoračila ovlašćenja i nekontrolisanom silom izazvala brojne nepotrebne žrtve. Parlament i tužilaštvo su otvorili istragu i nakon par meseci potvrđeno je pisanje Mavericka. Ministarka odbrane je izašla pred rudare i zatražila oprost za neprimerenu reakciju policije. Branko i Greg su pobrali lovorike. Dva Jugoslovena na braniku pravne države u Juznoafričkoj Republici! Kakva priča!

Dok slušam Brkića o korupciji, kriminalu, nepravdi, zarobljenim institucijama, plače mi se zbog izigranog poverenja, njihovog Zume i našeg Mila, i očajan pitam Branka - da li je Mandela džabe krečio?! Kao i mi u Montenegru. Odgovara - naravno da nije. I to se sad pokazuje. Tri decenije nakon oslobođenja crno i obojeno stanovništvo shvata da su Zuma i slični crnački lideri, naslednici Mandele, u stvari njihovi novi neprijatelji. Da ih tlače i ponižavaju podjednako kao nekadašnji beli rasisti, samo na drugačiji način i drugim sredstvima. Tako je u Kejptaunu, gde je nepunih 16 odsto stanovništva bele rase, za gradonačelnika pre pet godina izabran belac - Džordin Hil-Luis! Sjajan lik, klikće Branko, moj prijatelj, iako iz opozicione Demokratske alijanse koja je znatno manja i slabija od vladajućeg ANC-a. On će 2034. biti izabran za predsednika, prognozira Branko. To bi bilo ne samo korisno za JAR, već i simbolično - 40 godina nakon pada aparthejda, neki novi belac bi upravljao "crnom" zemljom neverovatne istorije, ali i ljepote.

Zahvaljujući, pored ostalog, i jednom Jugoslovenu i Srbinu, Branku Brkiću. Moja generacija, iz šezdeset i neke. Poslednja koja je smatrala da je lajanje na zvezde izazov i privilegija, a ne glupost i mazohizam. Digao je ruke od Beograda, ostavljajući im Miloševića, a onda i Vučića, da bi došao u Johanesburg pa u Kejptaun, da sruši Zumu. Gde je stao Mandela, tu je nastavio Branko.

Ali tu nije kraj misionarskog puta BB. Nakon Južne Afrike, sada je u novoj velikoj priči spasavanja planete. Odnosno ljudske civilizacije. Poslednje dve godine živi između Londona i Kejptauna jer, kaže - da bi se spasio svet mora da se viče i zapomaže iz centra, a ne s njegovog kraja. Možda je neko od vas 27. septembra 2024, na Svetski dan medija, zabeležio kako su sve najveće redakcije širom planete objavile njegov spot, koji ću za one koji nisu gledali pokušati da dočaram. Na beloj pozadini, uz zvuk i muziku otkucaja pisaće mašine, ispisuje se tekst:

Sudbina demokratije i današnjeg sveta zavisi od sudbine news medija.

A i jedno i drugo umire.

Krajnje je vreme da se svi angažujemo.

Ili ćemo izgubiti

SVI!

Budućnost ljudske vrste visi na liniji razdvajanja istine od laži.

Pomogni sopstvenom svetu.

Podrži tvoj omiljeni medijski brend.

ČITAJ

GLEDAJ

SLUŠAJ

Doniraj

Pretplati se

IZABERI ISTINU!

Godinu dana kasnije ponovio je akciju, a sada nešto novo i veće sprema za 27. septembar ove godne. Napravio je neprofitnu organizaciju, na čelu Borda mu je Marija Reza, nobelovka sa Filipina, dok su ostali članovi čelni ljudi najvećih svetskih medija.

Put Nelsona Mandele kroz čas istorije na ostrvu-logoru, pokazao je da put do zvezda vodi kroz pakao Roben ajlanda. To pokazuje i put Branka Brkića. A takav je i Kejptaun. Smjenjuju se scene iz raja i pakla. Prebogati i beli Kliford i Klipis Bej, pa onda obojeni i pakleni Ocean view i Langa. Zatim, s desne strane Hout beja, koji gleda na veličanstveni okean, imate limeni i kartonski township crnih a preko puta, na levoj strani brda, vidite ograđene vile i zelenilo belih.

Slične kontrasne scene sam gledao prethodnog dana u Stelenbošu i Frenčšok, dve božanstvene vinske doline, na periferiji Kejpa. Tokara, Bošenland, La Mot, Mont Rošel… Neke su od najboljih, ali ne i jedine. I svuda iste slike. Stotine gostiju, sebičnih belih guzica koje uživaju u degustacijama i hrani ranga Mišelina, dok vas na kapijama i po kuhinjama dočekuje crna posluga. Rasizam je utkan u DNK ove zajednice, pomislih. Ali se onda setih kako mi je Branko rekao da se stvari ipak menjaju. Kada su se crni suočili sa crnima, shvatili su da su priče o rasi, veri, naciji, samo mamac i prevara loših vladara, sklonih korupciji i zloupotrebi moći.