Anđelkovi sinovi

Tamo, kod Marića, čovek koji je odmah po rođenju ispušten i dočekao se na glavu, sećao se najranije prošlosti i iskazao fantazmagorično svojstvo da vidi sa obe strane nejasne stvarnosti. Bila je to noć sablasnog otkrovenja. Zna šta je postojalo pre njega, čak pre nego što su stvoritelji odlučili šta da čine. Posle – to je ovo, stanje koje se ne može razumeti kao stvarnost niti kao košmar. Nije nam dato da vidimo sve, da jeste ko zna u kakvoj bismo se kosmičkoj maglini našli.

Anđelko nije dangubio. Došao je u Srbiju noseći tamo gde se to nosi zametke porodične istorije i čudesno genetsko nasleđe, uslov za fetuse koji su postali više nego što je to bilo moguće: bila je to fantastična negacija Darvina, evolucija ni iz čega. Strašno iskustvo koje otklanjamo suviše kasno i bez mnogo uspeha, ne primetivši na vreme šta sve ovde raste. Ovo što imamo pred sobom to je prebivalište zlih duhova iz koga nije moguće izaći milom.

Nije nama Anđelko kriv što je njegova divlja gradnja legalizovana kao elitni podvig. Videlo se šta postaje od malog tek kad ga je vojvoda Voja izabrao sebi za teklića i nervoznog služitelja. To je bilo vreme nakaza koje nikada nije okončano. Većina je njih možda birala kao sebi slične i danas imamo takvu Srbiju: obeznanjenu od svog izgleda, izmučenu bezizlazom i na granici očaja i opšteg nasilja.

Anđelko je ovde, makar putem biloškog materijala, doneo začetke nove kaste. Tek valja istraživati šta je sve tu od divljeg semena izraslo u otrovni bršljan i neiskrčenu prašumu sa nepozantim oblicima života. To bi morala da bude gadna, bolna i teška potraga, tragom krvi i leševa.

Pre nekoliko dana Marinika Tepić je pokazala važne papire. Oni, po njenoj tvrdnji dokazuju da su braća Andrej i Aleksandar na čelu narko-kartela u Srbiji. Kartel je Srbija. Taj njen javni iskaz delovao je ubedljivo.

Braća su inače siromašni trudbenici, skromni ljudi bez imovine. Andrej je osetljiv samo na Aleksandra, Aleksandar samo na Andreja. To je misao Nebojše Stefanovića, nekadašnjeg dečka u službi familije. Braća se mnogo vole, to je emocija važna za državu. Izvan te ljubavi nema važnih osećanja. Na tom dirljivom primeru sklada, izbegnuti su nacionalni stereotipi u kojima između braće i kumova uglavnom rade sekire, kolje, bradve i drugi folklorni instrumenti.

Marinika je pokazala pakete opijata koje navodno krasi neodoljivo lice vrhovnog. Ali, to ipak nije bila njegova, nego glava predsednika Kolumbije. Čovek se zove Gustavo Pedro i zalaže se za legalizaciju kokaina. To je pečat vremena i atest za svojstvo praha. Marinika se nije potrudila da raspozna koje je lice čije i ko na koga podseća. Morala je odmah juče da kaže odakle takva greška koja postaje nevažna ako je sve drugo bila neosporna istina i ako je slepilo za lica obrazloženo logikom žurbe.

Ovaj ovde je daleko od svega, izbezumljen od euforije i ekstaze, u svom zaumlju udaljen od smisla, odvojen od sebe i od ljudskog sveta. Potpuno je na vrhuncu sreće i divljačkog bunila. Nije mu potrebna crta niti igla, takav je napravljen. Fikcija sa njegovim likom na opijatima bila je suvišna.

Da li bilo ko želi da bude takav? Ne verujem. Ali izvan pameti koja je izvađena Informerom i prahom, to postaje lice zločina i uspeha. Zbog toga ljudi postaju zavisnisci. Kako bi podanici trpeli čudovište da ne troše brlju i opijate? Cela vlada je na kokainu, kaže Marinika. Ko bi rekao za Đuru, onakav čovek.

Anđelkovi sinovi su na svom vrhuncu kao najbogatija sirotinja u Srbiji. Proleteri koji su ostvarili san o protivrečnosti između rada i kapitala: uzmi koliko ti treba i mnogo više. Familija to radi u skladu sa tajnom koja ih je stvorila.

Vladar huljizma kaže da nikad nije probao drogu niti popio kafu. Nikada nije upoznao Milana Radojičića niti Belivuka, niti mu je Nikola Petrović kum. Ne druži se sa kriminalcima. Ima samo garsonjeru, to mu je sve od imovine. Ne stanuje nigde, ne pije i ne puši, nikada nije probao narkotike. Ali laže svuda o svemu, bilo koga, bilo kojim povodom u svim prilikama. To mu je jedna od retkih mana.

Ne dopušta da mu se dira u časnu porodicu. Fratelo je čist kao sneg i nevin kao ruža. Tata mnogo brine za sinove koje je toliko brižljivo stvarao. Oni mu donose najviše ponosa i radosti. Kakva divna deca, kome ne bi?