Bal u Prokopu

N1 / Lazar Lazić

Ovo društvo je potpuno zaslužilo beskrajne govore iz praznog uma, makar post mortem. Da li sam već u prvoj rečenici pokušao da kažem kako društvo više ne pokazuje znake života? Znam da je malo koga briga šta pišem pored toliko velikih govornika, ali upravo sam to želeo da kažem: naše društvo je u zagrobnoj fazi nepostojanja, očarano nemim saznanem da je u poslednjem času ipak uočilo svoje gašenje. Vitalnih funkcija nema, nema ni povetarca da rastera smrad a slobodnu misao je zarobio čuvar ključeva pakla.

Te govore, ili očekivana iznenadna izlaganja pratio sam u izvodima, za više od toga nikada nisam imao snage. Bavio sam se koliko sam umeo onim sekvencama koje su bile sačinjene isključivo od pretenciozne maloumnosti. Tek poneka digresija je imala u sebi slabe tragove neželjenog razuma. Izlaganja nekoga koji je uveren da su njegovi verbalni sekreti izvor života, jesu otvorena presija na zabludu o postojanju, glupa sila nad odsustvom otpora, bal vampira usred bilo kog dela dana, orgijanje nečastivog među onima koji su mu iznajmili dušu i ostali bez ičega.

Predstava jeze i izvor očaja, obred javnog mučenja nešto što je: nesnosno, neizdrživo, užasno, mučno, nesnošljivo, bolno, odvratno, neopisivo, nenormalno, zastrašujuće, beznadežno, neprirodno, grozno, nezamislivo, ponižavajuće, tužno, groteskno, depresivno, pakleno, psihotično, bolesno, komično, izluđujuće, ogavno, opasno, neizlečivo, zatupljujuće, smrtonosno…Nastavite niz, kraja mu nema, osim ako nešto od ovoga nije ono što je i vaša misao. Ali to je i navika uvežbanih mazohista, neka verzija doziranja patnje upotrebom postcivilizacijskih mera za otupljivanje svega i svakoga uverenog da misli, makar o sebi: o tome kome pripada i kako mu se bezbolno predao.

Bez te navike i obavezne dnevne doze užasa, ne bi bilo ni govornika. Nema onoga koji će nestati, a da pred pad nije bio najgrlatiji. Ali ovo ovde, to je drugačije nego bilo gde. Nikada i nigde nije bilo manje otpora pred većim poniženjem, kako ponižavanje postaje uvredljivije otpora je sve manje, dok se u jednom času iznenada ne razgori i raznese sve što ga je proizvelo.

Povezane vesti

Dok ovaj tekst stigne do vas, biće još naglih obraćanja, govornik će pokušati da kaže nešto što još nije rekao, i u takvom će nastojanju morati da uoči kako nas nigde nema.

Zašto se gradi nacionalni stadion? Zato što ga nemamo. Svi imaju, mi nismo stigli do toga, kaskamo za svetom. Biče to skupa stvar! Da, pa šta? Na stadionu će se igrati fudbal, moguće su i druge igre. Stadioni se koriste na razne načine. U Argentini, Videla je punio te nacionalne arene svojim zatočenim protivnicima, a zatim navijačima nacionalnog tima. Stadion je spomenik onome koji ga diže, građevina koja ima ukus uzaludne radosti, torture, sleta i štafete odanosti. To je slika pokorenog puka koji će umeti da slavi svoj pad.

Stadion je simbol igara i hleba, rimejk rimskih bahanalija bez kojih narod ume očas da sebi dovede novog cezara, to je mesto za gladijatore i palac pantokratora okrenut dole. Arena je strašna noću kad je prazna i kad nema svetla, i treba da bude takva kad u njoj ničega nema, zbog toga je i toliko skupa. Stadioni žive uglavnom od toga što su prazni, a u njima ima samo opasne tišine.

Biće velikih svečanih govora na ponovnom otvaranju Prokopa. Ta rupa prokišnjava, svega desetak beogradskih taksista zna put do nje, kao i način izbavljanja pristiglih putnika, ali on će je otvoriti makar još jednom do kraja godine, makar kao atomsko sklonište. Jebi ga, Putin je poludeo, niko ne zna šta nas čeka, a vrhovni bi morao da nasluti šta sprema njegov sumanuti gospodar. Svaka rupa je izazov i utočište, Prokop je iskopina u kojoj su nađeni vozovi i ljudi nemoćni da otud pronađu izlaz. Tu su naši preci i potomci, oni koji će tek da budu rođeni, oni koji su se spasli izbegavši da satima slušaju mračna predskazanja poludelog proroka. Prokop je nova tačka nacionalnog bola, potonuća i spasenja, parče hada dato govorniku na raspolaganje. To je mesto za igru, pesmu i radost, tu će silaziti deca srećne Srbije.

Zbog toga on ne ide na more. Izjasnio se kao mrzitelj vode i zemlje u jazbini Jovane Jeremić. Ne ide, pa šta?! Ne voli more. Zašto bi neko uopšte voleo more ako ima Prokop? Slana je voda, sunce peče, slabije se misli pod vrelinom. Nije prikladno kupanje u toplesu, ima na nekim mestima više sala nego što je potrebno državnom vrhu. Tako važna glava se drži na debeloj guzici koja uživa da ne ide nigde.

Ne voli ni planine. Zašto da se vere tamo gde mu nije mesto? Planine su visoko, teško je izabrati pravu. Ne voli ni ravnice, šta uopšte da radi u ravnici? Ne voli rupe ni visoravni, ne voli nikoga i ništa.

Zna poreklo porodičnog nasilja. To je zato što se ljudi žene i udaju. Da su ostali sami, niko ih ne bi dirao. Brakovi su takvi, oni su izvor sklada i sukoba. Ljubav rađa mržnju, pobiju se ljudi. Jesam li te ja terao da se udaješ, pa sam ti posle kriv što te biju? Sama biraš svoju sudbinu, sestro a posle se javno žališ, zna se šta je muž u kući, nije li tako Ana? Zbog toga i ne dam da se venčavaju osobe istog pola, nema trećeg roda, ne dam. Izvini Ana!

Kako se stiže od aerodroma u Surčinu, do nacionalnog stadiona, koji će biti isto u Surčinu? Metroom, naravno. I to preko centra grada, koji se za ovu priliku nalazi tačno u Prokopu. To je fantazmagorično putovanje u nepostojećem prostoru, po nebu i zemlji, u zagrobnom zdanju Srbije koja je nestala.

Epilog neizbežnog završnog govora ne donosi nikavu nadu. Makar njemu, koji ne bi ni smeo da je očekuje. Ovo što nam radi je nasilje nad neslućenim silama i plansko raspirivanje sopstvene bolesti nad neotpornom zemljom. Postali smo bolesniji od njega. Nedostaje nam još sasvim malo snage i besa.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare