Biti Darko Glišić

Kojim se poslom bavi gosin Glišić, nije poznato. On je simbolički vratar sekte, gutač plamena i piroman. Jedan iz inventara stvorova za mobilno korišćenje. Uglavnom je nepotreban a važan, u toj kontroverzi je smisao njegovog postojanja. Kao stari svat i kumov kum, određen je da prihvata nove članove koji se odluče da izgube ugled, komšije i prijatelje. Tako je sačekao Janka Tipsarevića, momka koji je imao dobru sportsku biografiju i prodao je u bescenje. I Dejana Tomačevića koji se u poznim godinama učlanio u folklornu sekciju naprednjaka. U tom svojstvu je odigrao Žikino kolo u društvu seniora SNS-a. Nije ga bilo sramota i uživao je.

Obojica su narodni poslanici, umeju da kažu „živeo“ tamo njemu, ili „ustaše“ kome treba.

Obojicu je na vratima sramne kuće dočekao lično Darko Glišić i rekao identičnu, sasvim mučnu rečenicu: dobro došao legendo u veliku porodicu. Idemo u nove pobede. Tako nekako. Onda bi se slikali, a nekadašnji šampioni ili kandidati za slavu bi potonuli u mulj praveći se da ne znaju gde su stigli i kome su prodali ostatke duše. Isti Darko je tako sačekao i generala Predraga Bandića a on je tešku dangu sa helikopterskom nesrećom probao da zataška članstvom u nečemu gde istinski ljudi nikad ne zalaze.

Dobro došao legendo u našu veliku porodicu, rekao je legenda Glišić, i pretvorio vrhunskog pilota u senku uspomene na sebe iz vremena kad je leteo.

Nije taj partijski služitelj pokazivao samo podnošljivu verziju sebe. Da nije bio dobar kursadžija i učio od najgoreg, ne bi se ni održao pri suknu najvažnije zadnjice. Na tom se ugodnom mestu zaheftao svom snagom. Uvrede i podmetanja uvežbavao je u svim okolnostima a tamo je ispunjavao udarničku normu.

Javno je izvređao glumce, tvrdeći da su bili i dužni i ružni u vreme bivše vlasti, i zarađivali na kašičicu. Sad snimaju šest ili sedam serija mesečno, a ne valja im Vučić. Ako vam ne valjaju država i režim, pa nemojte da glumite. Idite negde drugde pa glumite.

Napadao je i ljude iz „svojih redova“. Radeta Bastu i Aleksandra Šapića, na primer. Ali samo kad bi osetio da su oni u izvesnoj nemilosti tamo gde se bez milosti ne opstaje.

Darko Glišić je čovek koji se nije klonio opasnih veza. One nekako pokazuju njegovu žustrinu i udeljenu moć koja nam govori da se radi o opasnom tipu. O prijateljstvu sa njim je svedočio Veljko Belivuk, gospodarov kasapin za ljudetinu. Sretali su se u Ubu, baš su se združili i pomagali. Bio je to nagoveštaj jednog nežnog prijateljstva.

Glišić je ove mesarske izjave ocenio kao „notornu laž“.

Nešto kasnije se ostrvio na Šormaza i Zoranu Mihajlović, dok su oboje, svako na svoj način bili na izlazu iz partije.
Zorana je spremna da se vrati, ali nema znakova da su tamo željni nje. Da jesu, Darko bi rekao: dobro došla legendo ponovo. U veliku srećnu porodicu.

Porodica je ipak suviše daleko od sreće da bi se slavilo zbog velikih pojačanja, ma ona bila i pod debelim slojevima kozmetičkog maltera. Otac familije je sasvim pomahnitao i u oblasti je gde nema nikakve kontrole nad sobom. Njegovi izaslanici ulažu sve što znaju, najbolje uvrede i pretnje koje su uvežbali pod rukom patrijarha sekte ne bi li mu bili slični makar malo.

Tako je Glišić Darku zapalo da pripreti rektoru BU Vladanu Đokiću. Da ovde ne potežemo Glišićevo slabo obrazovanje više nego što se mora. Čovek je viši geometar, a to je pošten i zdrav posao. Hoda se po zemlji i šumi, premerava se otadžbina metrom, pantljikom i optikom. Ništa ne fali, nešto mora da se radi, čak i u ovakvom životu. Ali Glišiću je umesto da meri parcele zapalo da ocenjuje rektora. Zašto pa da ne? On je ministar u ostavci, a za taj posao nije potreban ni dan škole. Tako je govorio mudrac koji je uzdigao Darka od ničega do ničega.

Jedne večeri u javnom nastupu, Darko, namolovan za televiziju, važan u držanju, pogledu i rečima, izneo je svoje mišljenje o rektoru Đokiću: “Ako u ovoj državi bude bilo vladavine prava i institucije budu radile svoj posao, rektor Đokić mora da bude uhapšen. On se igra sa narodnim novcem. Uzima novac iz državne kase, a igra se sa sudbinom ljudi i uzima toj deci godinu dana života.“

Dopustio je sebi da se pred odgovarajućim reptilima bavi izgledom rektora Đokića, tvrdeći da pred sobom vidimo „lice zla“. Tada i na tom mestu Glišić Darko je bio ambasador mržnje, delegiran da zagadi sve oko sebe, pa i one nedostižne, koji su daleko iznad njega.

Glišić nije samo neuk, on dolazi iz legla gde je neznanje važna odlika i put za sticanje ugleda u kasti. Nije ni mogao da poznaje prirodu odnosa između države i univerziteta, jer je za njega istinsko školovanje velika tajna. Rektor nije ni u kakvoj vezi sa državnom kasom, on podržava studente u njihovim odlukama, jer koga bi drugog?

Država u kojoj geometri pozivaju na hapšenje rektora, verovatno više i ne postoji. Pored uvida u razornu glupost, nadiranje velike naplavine i prostačku nadmenost, postojanje Darka Glišića je pouzdani znak da tamo više i nema šta da se raspadne. Slom se oseća svim čulima i smrdi do neba.