U Beograd je stigao Tonino Picula, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju. Njegovo je da oceni gde smo krenuli i dokle smo stigli i da li nam se uopšte ide toliko daleko.
Okolnost da je Picula Hrvat dovela ga je u Srbiju kao nepoželjnu osobu. Bar za dvor i poslugu koju je vodeći nitkov uvežbao za mržnju. On lično se ponašao kao provincijski šerif podešen na prezir prema uljezima: neću da te vidim u svom gradu! Picula je zatekao zvaničnu Srbiju u stanju diplomatskog divljaštva i prostačkog nemara. Pleme na putu za prvobitnu zajednicu.
U Novom Sadu je nasilno izabran gradonačelnik, nedorečeni kabinetski proizvod Miloša Vučevića iznikao iz batinaških odreda i pretvoren u oruđe za sukob sa svakim razumom.
Kozačku skupštinu su čuvale jake policijske snage, uvaljane u brašno i jaja, čineći demokratski sunovrat grada grotesknim obredom, nizom scena koje najavljuju suviše teški rasplet. Istog dana, ohrabreni vladalac, srećan što još nije srušen i utamničen, počeo je da hapsi opoziciju po Novom Sadu. Policija zauzima nevladine organizacije i tako rasteruje strah vladaoca od svake slobode.
Picula će napisati svoj izveštaj o stanju u Srbiji. Niko se iz režima ne brine oko toga, iako su znaci totalitarnog haosa vidljivi na sve strane. Očekuje se da naš neželjeni sused bude blagonaklon. Ne bi to bila prva kozmetička prepravka odvratnog lica režima.
Izvestilac je ovde dočekan kao gubavac, hulja je svom blaziranom cinizmu dodao uobičajenu neprijatnu mimiku. Rekao je da će se Picula videti „sa svojim prijateljima.“ Neka ih, rekao je, neka razgovaraju, neka se zabavljaju, taj se nije kvalifikovao da se sretne sa mnom“ tako je rekao, uz grimasu koja je verovatno bila kandidat za nadmoćni osmeh i okončala se u mučnom facijalnom grču.
Režim se ipak pripremao za gosta koji je temeljno oblaćen prvog dana po saznanju da dolazi u Srbiju posle Bilčika. Slovak je sebe pretvorio u lojalistu srpskog vladara, ali nije mogao da spreči njegovo tumaranje od EU ka Aziji.
Da su vodeći članovi sekte uvežbavali svoje javne nastupe pred ulazak Tonina Picule u Srbiju, pokazao je Milenko Jovanov, šef njihove poslaničke grupe, poznat po nemutiranom glasu i govorničkim falsetima.
Jovanov jeste fenomen za ozbiljnu analizu, njegovi premeti su važni sadržaj fantastično prazne biografije. Nije jedini koji je pretrčao kratak put od žustrog protivnika do fanatičnog obožavaoca još važećeg gospodara. Spreman je, naravno, za nove ikone. To mu je zabeleženo u razorenom u vrednosnom kodu.
I jednu i drugu ulogu pokušao je da odigra uverljivo, dižući ton svog glasa do kastratskih visina. Njegovi nastupi u parlamentu postali su zaštitni znak agresije koja nije mogla da bude izmerena decibelima niti skalom za nivo ulizičke besprizornosti.
Možda je nešto od toga pokušao da pokaže na konferenciji za medije u holu parlamenta. Oglasio se kao važna stavka koja ne želi da se sretne sa Piculom. Njegova izjava izgleda kao incident istgnut iz misaonog korpusa i pretvoren u bizarni ispad u slaboumnom opštenju. Jovanov je pokazao kolektivno stanje duha u radikalsko-naprednjačkom svetonazoru, gde pored potpunog odsustva smisla za humor, nedostaje saznanje o takvom defektu.
Jovanov je duhovit kao šporet, ali on to ne zna niti je moguće da sazna. Ništa na svetu ne može čoveka bez duha da uveri kako je lišen toga i da mu takav poremećaj oduzima skoro sve što misli da ima.
Izašao je i javno rekao da ni on neće primiti Piculu, jer – to ste čuli i videli – ima neodložne poslove u vezi sa slaganjem čarapa po bojama.
On je pokazao nadmoćni osmeh nakon te dosetke sa neodložnim poslovima oko obuvki koje on ima u posedu, u više boja: od tamnih do ružičastih, ultramarin, klot belih i lila. Pletenih, vezenih izatkanih sa folklornim šarama.
Obred sa slaganjem čarapa uz antologijski tupu dosetku, ovde postaje deo diplomatskog vaspitanja. Čarape Milenka Jovanova ulaze u rekvizite za spoljne poslove. Pre nego što započne sređivanje gaća, podvezica, haltera, tangi i čitavog ekskluzivnog naprednjačkog vešeraja. Na primer, kad izvestilac dođe sledeći put.
Vredelo bi da Tonino Picula zabeleži u svom pismenom da pučanstvo u Srbiji predugo trpi vladavinu budala, manijaka, perverznjaka, lupeža i čudovišta raznih vrsta.
To je poznato svima ali valja svima ponavljati.
Teška poruka iz zemlje obrasle u korov, šiblje i melanholiju.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare