Ovde je gostovao sultan Erdogan, jedan od najboljih prijatelja vrhovnog vladara. Dočekan je i ispraćen sa svim počastima. Takav gost zaslužuje svu pažnju domaćina a posle važnih razgovora zabavu koja se ne zaboravlja. U svom udobnom krilu Cezar neguje estradnu zvezdu i voljenu dvorsku ludu, popečitelja policajnih poslova, Ivicu Dačića.

On je gostu Erdoganu, malo iz daleka a više na uvce otpevao stari srpski etno hit sa naslovom Osman aga. Dobro, nije baš otpevao, Ivica nije pri glasu ni kad popije, on unjka, žvaće reči, rastura dikciju, podrvriskuje, izvlači neprirodne falsete, i nepodnošljivo falšira. Nema pojma, ima sluh ribe, ali je uporan do ozbiljnog znojenja, svakoj pesmi je muka od njega. Niko mu nije oteo mikrofon, niti je to moguće. Čak je i V.V. Putinu, dok je bio brat, pevao Kaljinku i Podmoskovske večeri.

A onda je pri kraju sultanovog gostovanja kod vrhovnog proradio mitomanski nerv koji podstiče ludačka pripovedanja o davnim pubertetskim vremenima.

Kad sam bio mlad, reče on pred Erdoganom, pred mikrofonom i kamerama, ja sam išao u Tursku, imao sam jedno 14-15 godina. Tamo u Turskoj, kupovao sam neke stvari – patike, farmerke, šorceve, gaće i druge sitnice, i prodavao ovde. I tako više puta.

Erdogan je predsednik jedne velike zemlje, autokrata koji je sačuvao makar nešto od državničkog stila. Nije mogao da se snađe, niti da izađe na kraj sa tom pričom. Gledao je u svoja kolena i još niže. Priča je bila gora od glupe, bila je budalasta. Suvišno, neotesano trućanje čoveka koji veruje da je predsednik ostataka Srbije. Imao je dovoljno vremena da izmisli valjanu državničku laž i da izbegne opasnost koju donose memoari jedne bitange. Ali njegova imaginacija radi na slučajno paljenje a on veruje da je opasan tip.

Slična je legenda sa služenjem vojske u Sarajevu, koju izgleda nije služio, niti je video kasarnu do noćenja u Nišu. Pred vojnicima i Mojsilovićem se hvalio da je bio „vojnik problem“, bežao u grad, preskakao ogradu bežeći i dolazeći – sve zbog neke devojke koju je očarao pri prvom bekstvu. A onda su ga držali u pritvoru, odakle su ga vodili da čisti nužnike, a on je ponovo bežao. Bio je neukrotiv i nedostižan vojnik robijaš, neodoljiv, neumoljiv, jedinstven.

Vojnici, pred kojima se hvalio da je bio vojni huligan, gledali su ga ćuteći, kao stvora koji nema pojma o čemu govori. Čemu ih uči njegovo lažljivo hvalisanje? Da pobegnu od blesana što dalje, ako taj bilo kome komanduje mož ga jebat! Mitomansko predanje je puno rupa od sakatih lagarija, odakle se pouzdano naslućuje da je vojni rok izmišljen. Nema on nijednog druga iz vojske, nema starešine koji ga je učio da ne bude šonja, nema fotografija sa vojničke zakletve. Ničega nema, tabula raza. Da je samo rekao: u kantini smo pili pivo i jeli napolitanke – to bi već bilo dobar trag. Ali to znaju samo oni koji su bili tamo.

Nešto dalje od jadnih laži, još se odvija epski sudar između Cezara i Bruta, a o tome je za Politiku pisao etički pop opasne sekte Vladimir Đukanović, zvani Đuka. Cezar je naravno car, a Brut koji mu dolazi iza leđa sa nečasnim namerama još nije dobio javno ime.

Ako probamo da pogađamo ko je taj nesrećni Juda Iskariot – izrastao inače na Cezarovom kolenu, moglo bi da se ukaže lice Bratislava Gašića, a on je je, kako tvrdi Đuka, podlo izdao svog dobrotvora.

Cezar je sve njih stvorio, napravio pitu od balege, od takvog materijala sazidao vrh. A bar jedan od njih, bitanga, podlac, nitkov i nečovek zaboravio je šta je bio pre no što je postao ovo i šta će, kao u hodnicima vremena konačno ostati od njega. Isto od čega je postao to što je još uvek, tvrdi bravurozno nepismeni Đukanović, kome beže misli, reči i razlozi što ga teraju da spasava cara. Ali se razabire da je svoje loše istorijske paralele (Vučić Cezar i Gašić Brut) razradio do besmisla.

Moguće da je Bata Brut postao alav na još veću moć i vlast. Kako je mogao Vučević takav kakav je da postane premijer, misli Brut a ja samo ministar, kada sam Oskaru ili Cezaru, svejedno, davao šakom i kapom, klanjao se i metanisao.

Zbog teških ambicija, kaže otprilike Đuka, Brut, to jest Bata, koji je upadljivo nesposoban postao ministar i ko zna šta još, izdao je Cara i pripremio mu svileni gajtan i simbolično oceubistvo.

Cezar nije stigao da kaže: zar i ti sine Brute, jer ga je sačuvao budni Đuka, i tako promenio tok srpske istorije.

Ove dve novele postaju ono što jesu tek kad budu sastavljene u jednu priču.

Ministar peva, vladar pravi budalu od sebe pred svima, Ana se izmiče bilo kojoj normalnosti. Usred sekte je otkrivea zavera, možda Brut ima saveznike. Budući Cezar je u prinčevskim godinama krijumčario turske gaće kako bi sazreo u čoveka. Ali nije mu se dalo. Možda je konačno prešao Rubikon.

Đukanović nije uspeo da vidi šta im se sprema. Jadni Bata je samo žrtva manije gonjenja koja drži za gušu vladara i njegovu poslugu. Cezar može slobodno u senat, ali ne sme. Niko od njih ne vidi da je narod pred pobunom ili ne veruje u to što vidi.