Čiji si ti, Stojkoviću?

Mislim da pitanje iz naslova ima smisla, ako već nije reč o fudbalu nego o poniženju. Ima nas koji se sećamo devedesete i utakmice protiv Španije na svetskom kupu u Italiji. Tada je Stojković, isti ovaj iz naslova, pokazao šta je umetnost igre.

Da li je bio veliki? Ne, ipak nije. Za određivanje dimenzija igrača potrebna su neka posebna ljudska merila, ili mustra koja se ne vidi ali se zna: ili jesi ili nisi.

Stojković naprosto nije bio usklađen sa svojstima koja čine istinskog velikana. Pa je tako, ma gde išao i ma šta radio ostao nedovršen i nedorečen, makar za nekoliko nužnih slojeva samopoštovanja. Nedostajalo je mnogo, pa se manjak supstance za dogradnju Stojkovića u fudbalski spomenik osećao na svakom mestu.

Taj Stojković je sa svim svojim prethodnim meandrima, nesrećnim slučajem postao jedan od najgorih prizora sa parastosa u Nišu. Bio bi nevažan u ovdašnjoj tragediji, da ga vladalac nije okačio na sebe kao jeftini broš. Ništa ga tamo nije nateralo silom niti je moglo, svoju je poziciju jadnika koji se slikao u najgorem mogućem društvu, odabrao sam. Ili ne baš sasvim?

Skup velike propasti, na kome je Stojković kao prijatelj čudovišta sedeo u ulozi makete koja nosi naočare za sunce, izaziva čuđenje samo kod onih koji ne poznaju Stojkovića. Ne bih rekao da ga poznajem, nikada ga nisam sreo, to što obojica imamo slične zavičajne korene a rođeni smo u okviru istog kvadratnog kilometara, ne menja na stvari.

Ovo bi mogao da bude skromni uvid u nastajanje i postojanje Stojkovića i njemu sličnih. Moji pokušaji takve vrste uglavnom nisu potpuni. Suviše je teško razumeti strast koju neko ljudsko biće pokazuje u nameri da se primakne vodećoj zadnjici. To je nedoumica koja sprečava pristup logici, osećanjima ili razumu ljudskog stvora, sklonom takvoj vrsti simboličke penetracije.

Pre više godina, nekoliko desetina mojih nekadašnjih kolega, potpisalo je akt odanosti svom vođi. Stavili su svoja, nekad možda časna imena na stub srama. Sa svima sam prekinuo kontakte, konačno. Jesam li bio suviše krut u tumačenju inače neobjašnjive ljudske prirode? Ne znam, moguće je. Ali od tog stava nisam odustao i pokazalo se da nisam sasvim u krivu.

Bivšim ljudima iz moje kasne mladosti je nešto možda ispraznilo centre za vrednosna merila, ili im naglo osakatilo razum. Osim fanatičnih emocija prema rugobnom nitkovu, druge motive oni nisu imali.

Stojković je član mračne fudbalske grupacije i zapao je pod staranje nekadašnjem malom huliganu sa severa beogradske Marakane. Tako je postao manji od beznačajnog, priručno ljudsko sredstvo za negovanje bolesnog samoljublja. Selektor koji pristaje da mu budala sastavlja tim i diktira taktiku, mala ulizica koja čitavog sebe stavlja na tacnu huljine sujete.

Stojković je dosta zaradio igrajući fudbal i trenirajući amatere po Kini. U Srbiji je kao selektor dobio ogromnu platu. Manje od njega zarađuje Didije Dešan, višestruki prvak sveta.

Naš fudbal je na granici očaja ili odmah ispod nje. Nemamo igrače, državni tim je ipak grupa prosečnih goniča lopte. Suviše često smo džak za golove. Selekcija je prestala da bude naša, to je već godinama zabava sakatog cara i njegovih uglednih lupeža. Majstori su ostali u istoriji. U tom varijeteu glavnu reč vodi notorni Zvezdan Terzić, onaj koji tvrdi da duh vođe lebdi nad Marakanom i odatle svojom božanskom rukom upravlja životom.

Dok pristaje na poniženja, Stojković ostaje selektor, jer nenadležna institucija određuje smisao njegove karijere.

Stojković je bio gotovo jedini Nišlija - sluga na okupatorskom skupu glavnog dahije. A silnik je došao da osvoji i konačno ponizi Niš koji mu je već otkazao gostoprimstvo. Stojković mu je u ličnom epskom padu preo gaće i košulju. Nije vredelo. Grad je opstao pred tuđinom, njegovim klozetima i šatorima. Trodnevni huljin skup trajao je nešto više od pola sata.

Da li je veliki novac razlog za potonuće i sva rasprsnuća Dragana Stojkovića, rodom iz Pasi Poljane, mesta odmah pored Niša. Ili je to samo nastrana ljubav prema jezivom licu koje ga je opčinilo?

U Nišu, uz pomahnitalog vođu raspalog pokreta za narod i državu, nisu bili ni Tomašević, ni Tipsarević ni Rebrača. Ni druge tamne zvezde koje doji velika mlohava sisa. Nego samo Stojković, plaćen ili nekako nateran da javno ustane protiv grada u kome je rođen.