Čovek s kišobranom

No sve ovo ne znači da je tvrdnja Domagoja Margetića, hrvatskog novinara – istraživača, sasvim pouzdana. Margetić tvrdi da je stvor iz uvodnog pasusa na brdima iznad Sarajeva, kad je tome bilo vreme, uslikan sa snajperskom puškom. To bi mogao da bude deo priče o „sarajevskom safariju“, dakle slobodnom lovu na nedužne ljude. Ljudski rod je onda jedna sramna i užasna slučajnost. Makar se u tom „safariju“ našla samo nekolicina monstruma koji su izdašno plaćali svoje satansko uživanje.

Taj strahotan poduhvat tek je predmet traganja, možda su neka čudovišta iz evropskih gradova još u životu, te bi bili uhvaćeni da svedoče o impulsima za svoje strašne poduhvate. Ili će se obnavljanje te novele o velikoj stravi ugasiti u samom pokušaju.

Možda više nema živih svedoka a i ako ih ima teško će oni prepoznati lovce na glave, niti uspeti da se prisete ko ih je sve dovodio u tu distopijsku streljanu. No, ne bi trebalo odustajati pred slikom pakla: zločinci iznad Sarajeva možda nisu samo ubijali, nego i naplaćivali dovedenim ubicama kako bi se ovi iz tamnih dubina ostvarili tamo gde pogađanje živih meta izgleda tako jednostavno.

Ako još i postoji sumnja u razmere turističkog ubijanja, tragovi safarija su sasvim jasni u dovođenju Eduarda Limonova na položaje, odakle su se jasno videle glave koje su za takve primerke bile neodoljive žive mete. Njemu je ukazana čast.

Limonov je najpre bio loš pesnik, a onda iznenada napisao prozni hit pod naslovom: „Ja, Edička.“ Neki su to delo smatrali brutalnom pornografskom autobiografijom, ali je svejedno Edička postao bestseler u Londonu, kratkotrajna književna senzacija i lozinka ruske emigracije.

U neko doba, Limonov je postao borac „za srpsku stvar“, gradeći svoj desni ekstremizam do fanatičnog panslavizma. Radovan Karadžić ga je našao i doveo na položaj. Edička, tako su ga zvali, slikao se sa puškomitraljezom i snajperskom puškom, nišaneći negde dole, gde su se ljudi kretali vođeni svojim strahom. Bio je u pozi junaka koji tek što nije postao pobednik.

Svoj safari Limonov nije plaćao nego naplaćivao, ali njegov poduhvat je možda začeo korporativno ubijanje za visoku evropsku klasu, kojoj je lov na Sarajlije mogao da bude samo jedan dan u nastranom poimanju života i smrti. I u inventaru ulova, kao uzbuđenje koje se malo kome nudi, ako već nije povezano sa istinskim ubicama. Mada su učesnici „safarija“ samo ubice, ni manje ni više od toga. Kao i Edička, veliki pravoslavni prijatelj i brat iz Rusije.

Čovek s kišobranom nije profil strelca za safari. On je bio tek pripravnik među iskusnim zlikovcima, iskreni poštovalac. U to doba već je bio spreman da ureže u svoju biografiju žig koji se više ne skida, o razmeni u ubistvima sto za jednoga. Ali, taj zavet ne znači da je besednik koji se zavetovao na tako svirep odnos vrednosti u nacionalnoj razmeni mrtvih, zaista spreman da tako nešto i uradi. Bio je novinar na Palama, nepismen i bez dara, bez ideje o tome kako se prave vesti. Lutao je svuda tamo gde su ga videli kao smetalo i kreaturu od koje ne može da se napravi ništa. Naročito ne snajperista.

I mnogo godina kasnije pojavila se fotografija, prilično nejasna, sa mnogo misterije o ulozi nečega što je sasvim mutno u stvaranju šešeljevske nacionalne istorije. Tu istoriju još živimo kao agoniju, no nije razjašnjeno šta je kreatura radila tamo gde je zatečena, dakle na Jevrejskom groblju iznad Sarajeva i kakav je to predmet imala u rukama. Slika je napravljena tako da to može da bude neka letva, ili puščana cev, ili cevolika puška. Ne može se verovati u nešto četvrto , mada je nosilac te stvari pre tri godine tvrdio da je držao kišobran. Nedostatak dara za strelca mogao bi da bude samo privid.

Možda postaje nevažno šta je nosio, ljudi mogu da veruju da je nosio pušku, i da se tek učio kako se ta stvar koristi. Ako ga je već Šešelj poslao kod izvesnog vojvode Aleksića u pravoslavni odred. Odakle Margetiću nagoveštaj da je upravo gospodar Srbije bio jedno od lica u safariju, s kišobranom, letvom ili karabinom? Detalje valja videti u istrazi, kako kaže Margetić koji možda nije otkrio sva svoja saznanja. Ili su to samo slutnje? Ali, Margetić je ustaški obaveštajac, i njegovo je da ruši srpskog kralja. To je stav dvorskog agitpropa. No i advokat Čedomir Stojković tvrdi da ima neka, sasvim pouzdana saznanja o ratnim podvizima vladara na Jevrejskom groblju. On vodi svoju istragu o safariju, želeći da sazna ulogu čoveka s kišobranom u tome.

Čovek s kišobranom je dodatno pobesneo, preteći tužbama. I to na one medije koji imaju najviše para. A onda će, kad dobije te lažove na sudu, sve novce da podeli dobrotvornim ustanovama.

On nema dar jednog Limonova za pripovedanje. Pisanje mu zadaje najteže muke, beže mu slova, rečenice odbijaju da uđu u pasuse. Ali jednom, kad ga pritera, svakako će napisati knjigu. Recimo: „Ja, snajperista!“ Upravo dobija neposredne zakonske nadležnosti nad vojskom. Takvo memoarsko delo, sačinjeno od istine i fikcije, podiglo bi mu ugled vojskovođe među podanicima i metiljavim generalima. Tako se postaje vrhovni bez senke. Sa ratnim iskustvom koje niko drugi nema.