Dahija i njegovi odredi

Videlo se ponovo da su njih dvojica simbioza estetskog očaja i proizvod javnog kiča. Bestidnih laži i nastranog agitpropa. Kombinacije straha i plačevnog pouzdanja. Kukavnih pretnji i ulizivačkih pitanja voditelja nauljenog glasa i karnevalskog šarma.

Iz takvog ambijenta zapomaganja, prenemaganja i sluzi, gost je odlučio da vlada nije za rušenje, a on lično može da ode samo ako ga ubiju.

Srbija ponovo ožaljuje svoje mrtve, po ko zna koji put. Lupeži i ubice ne vide ništa loše u tome što rade, njihov ih feudalac čini slepim i pristaje samo na takve kreature Ne želi da zna šta su sve njegovi razbojnici poharali, šta su porušili i koliko ljudi pobili.

Jedina smo država na svetu gde postoji Ana Brnabić. Možda nedovoljno poznata vrsta u drugim hemisferama. Ona je bodigard koji čuva gospodara oruđem sakatog jezika. Nastojanje da ulizištvo bude odmah uočeno, traži od nje leksičke bravure koje je zbunjuju odmah posle mučnog izgovaranja. Na primer: opzicija žali što u Novom Sadu nije bilo više žrtava kako bi lakše mogli da ruše Vučića. Ili: gledala sam Vučićevo paćeničko lice!

Neko je ovo sastavio i metnuo Ani u usta, ne bi li sačuvala ugled toksičnog dvorskog ljubimca. Nju je stvorio onaj koga brani, njegov je glas jedini zvuk na koji se odaziva.

Premijer koji je od tragedije pobegao u Šangaj, imao je skoro identično objašnjenje zločina u Novom Sadu. Neće njima da presuđuje „svetina“. Jedan od mnogih koji bolje od Vućića zna šta misli Vučić.
Vučević je činovnik bez mnogo značaja koji je značajan jer je dahijin izbor. Zbog toga se jako najedio daroviti keramičar Bata Gašić, jedan od oslonaca boga oca. Ako bi Vučević pao, padale bi i druge domine.

Bata Gašić je bio jedan od stubova režima, rođeni kamen temeljac. Svetac iz crkve Svetog Jovana, namolovan tamo u prirodnoj veličini. Čovek koji ne zna ništa a radi sve. Želeo je premijersko mesto da zaokruži blistavu karijeru, a onda nastavi da udara fuge i bordure, tek radi zabave. U ovoj oskudici sa vremenom Bata bi mogao da se vrati, kao što zvukove ulizičke podrške odnekud pušta Neša iz Beograda, davno pod paučinom i prašinom.

U patetičnoj i odvratnoj licemernoj predstavi, ostavku je javno podneo Goran Vesić, „iz moralnih razloga“, negirajući odgovornost jer nije imao veze sa projektom, nije imao veze ni sa čim pa ni sa moralom. Ali je na usluzi svom tvorcu koji ga je iz političke deponije vodio samo na ona mesta gde je mališan pravio štetu. Izgovorio je odu gospodaru, uz obaveznu deklamaciju da opozicija pokušava da iskoristi tragediju kako bi napala njen vrhovni izvor.

U luksuznoj državnoj vili u naftalin je bio potopljen polutan iz kragujevačke periferije, Toma Nikolić. Vlasnik pecare za rakiju, kopač kanala za prekookeanske brodove Beograd-Solun. On se izgleda vraća u politiku oživljen i očetkan od prašine, kako bi pomogao političkom pastorku da se održi. Tu je i vojvoda Šešelj, otac familije Topalović, koja je spremna da jaše zajedno sa Savom Savanovićem iz Nemenikuća.

Ivica Dačić, kao dresirani vernik jeste odana udvorica i jeftini dvorski zabavljač, ali je u tom nastojanju da se održi što bliže izgubio skoro sve ranije odlike koje su mogle da budu podnošljive. Njegova izjava u danu tragedije „da hitna pomoć nije imala mnogo posla, jer su ovde bili samo mrtvi“,zaslužuje da bude u antologiji besramnih misli čije poreklo nije poznato.

Da li su ta divna stvorenja, navedna u ovom radu – a ima ih još onoliko - dovoljna za održanje srpskog dahije na nogama? Ili je to trula građa, sklona da mu se sruči na glavu. Sve će to jednoga dana da padne samo od sebe, kao građevina zla i užasa, ali za to treba mnogo vremena i novih nesreća.

Sinoćne demonstracije u Novom Sadu zaslužuju poseban osvrt. Njihova struktura je bila nečitljiva i izazivala nelagodu. Uz bol i bes protest je ostavljen sam sebi, da se razvija i okonča u konfuziji i lutanjima bez ideje kuda sve to vodi.

A onda su Vučićevi naci odredi odeveni u crno razrušili sve čega su se dohvatili, vandalizovali Novi Sad pred očima policije koja je istrpela i njihove zajednički uvežbane napade. Iza njih su ostale šipke, letve, cigle i srča, krš i lom.

Tako je pripremljena scena za iznenadni dolazak firera i njegov kontramiting pred gomilom dovedenih nesrećnika. Kukavički vladar je želeo da kaže kako ništa nije važno osim njega, ni mrtvi ni živi. Policija je hapsila sve koje je stigla, čisteći prostor oko govornika, tvorca svakog zla.