Definicija lične pobune

Slobodno izabrane literarne sentence o životu i onome što on nije, mogle bi da budu doprinos optimizmu i melanholiji. To nam pripada kao opravdanje da se predamo na milost divljem pasjem čoporu i to bez ozbiljnog otpora. Takvi smo, tako nam je i nije loše. Još smo živi, šta nas briga! Nije ovo ništa kako tek može da bude, još postoji visoka milost za nas. Samo na jednom mestu se zna šta se sprema. Nismo mi ni prvi ni poslednji koji su pristali da im se kratak život odvija u neprekidnom osećanju krivice i straha.

Neki ozbiljni ljudi sa kojima razgovaram, misle da je ovo vreme velike nesreće. Nije im bilo teško da dopru do takvog saznanja. To je već stihija, golemo socijalno nevreme nastalo u nedostatku brige za nas same. Nismo bili dovoljno budni kad je počelo vučje doba. I stvorenja koja su u čoporu i kidaju one koji nisu, ne brinu za sebe a morali bi. Ne vide razloge za to. Njih je zarobio nečastivi nepoznatom snagom koja dolazi ni iz čega, iz praznine, prostote i slaboumne trivijalnosti. Otuđili su se od onoga što su mogli da budu, zato je nesreća opšta. Masovna tupost je postala poželjna osobina, svojstvo koje zauvek menja suštinu kandidata za čoveka u maloumnog slugu.

Već to što se dešava sa bivšim ljudima a i onima koji još znaju za sebe, ruši ionako natrule mitove o buntovnom narodu koji ne trpi tuđinca niti svojega koji je tuđinac postao, niti pristaje na poniženja na koja je pristao. Magarci na promaji, kako bi rekli Danil Harms i Kokan Mladenović. Pobuna je smisao postojanja, ako već sudimo o smislu. Bez pobune protiv reda ili nereda stvari, teško da ćeš imati saznanje o tome da si postojao. Pobuna je ljudska suština i impuls opstanka, ona ostavlja budnom svest o sebi kad nema drugod puta, osim u pobuni.

Pobuna bi mogla da bude izlaz i za one koji su mimo sebe postali seizi, domari, pretorijanci, batleri, lakeji i ližisahani. Za njih je najteže da izađu iz poniženja, jer su za to što su postali, dakle ni za šta dali sve, i to više niko ne može da im vrati. Iz svog nedostojnog mesta, takvi postaju najglasniji protivnici ljudi i njihovih sloboda, spremini da ubiju za malo pažnje neuračunljivog poglavice.

Tek kad crvljivi direk padne, a to je neizbežno, pojuriće ukoljice, pretorijanci i kapuljaši na drugu stranu, postaće po svom predanju prvoborci u rušenju nakarade, pa će potražiti iste takve počasti kod novog gazde, ako sličnog gazde bude. A skoro je izvesno da će ga biti, jer se u Srbiji vlast obavlja i za ispunjavanje ličnih prohteva iz zle ćudi, brzog bogaćenja i nastrane surovosti.

U očekivanju da se nešto dogodi – jer se uvek nešto događa - pa da, na primer, priroda reši ono što najbolje ume; ili da čudesni prevrati, kao deo dramatične istorije, donesu razrešenje kao sila koja ne brine za interese vlastodršca; ili se razbojnici zakrve oko plena, jer je plena sve manje; ili nešto slično i mnogo gore, ko zna šta! Saznaćemo kad bude.

U takvom iščekivanju, a u nedostatku ideje i snage da građani sebi vrate otetu slobodu, zakone, svoje ulice i opljačkane milijarde i vide ubice i lupeže u lancima, ostaje nam traganje i sanjarenje o malim stvarima. O tome šta je u tom otrovu od magle i dima dobro.

Pogledajmo Dejana Vuka, Selakovića i Đukanovića. Pa onda Anu, Sinišu Malog, Dačića. Glišića, Bratinu, Drida, Jovanova i Bakareca. Pa zatim Vučevića i Vučićevića. Na čelu sa Kvazimodom koga su molovali u Solomona i Apolona.

Šta u ovom mučnom inventaru uopšte može da bude dobro?

To je saznanje da je nepodnošljivo gadno biti jedan od njih. Ili njihov mobilisani ili plaćeni podanik. Slobodno misliš sve najgore o takvoj rulji, bez zadrške, sve po spisku. Makar među prijateljima i među svojima a ima ih svuda. Možeš slobodno da hodaš gde želiš a oni ne. Imaš svoju pobunu koja te podiže iz bunila i socijalne agonije i pokazuje ti da nisi sam i da nipošto ne pristaješ na njih. Ako te potrese hladna jeza i navala užasa pri pomisli šta bi bilo od tebe da si sa tamo njima - to je spas od straha.