Delfini i lignje

Igra sa loptom u bistroj vodi, pred publikom koja je žedna bar nekog radovanja, ozarila je „naciju“ kojoj malo šta ide od ruke, pa i od glave. Nacija u sebi broji skoro 70 posto neplivača, a ipak je najbolja u Evropi u igri gde mora da se pliva. Tu nešto nije sasvim u redu.

Grupa od dvadesetak darovitih momaka, igrala je mimo neplivačke nacionalne logike. Nekim čudom (ili uz pomoć boga) kako se svevišnjem zahvaljivaše neki igrači – a videće se na kraju ko je on - ta ekipa je dospela na sam vrh. Što jeste još jedan uspeh od koga nam neće biti bolje. I na tom podvigu sve čestitke, makar dok se još slavi, mada sve to kratko traje. Jer „nacija“ traži nove junake za merenje svoje posebnosti. U svemu smo najbolji, zaostajemo samo u sostvenom životu.

Sportski uspesi su naša uteha, svako je sebe mogao da vidi kao Dušana Mandića koji se uzdiže iz vode i bije kao iz katapulta. Jedan je takav, kažu eksperti, a i mi znamo. Videli smo Dušana Mandića u još nekim izdanjima, ali ne i na poklonjenju nitkovu u mračnoj dvorskoj predstavi.

Naravno da je neuračunljivi vladar sve to što se događalo u vodi video kao svoj trijumf, gde su igrači bili samo pomoćna sredstva za još jednu njegovu pobedu. Pred 13.000 ljudi u areni, poslao je svoje ulizičke delegate, Zorana Gajića i Viktora Jelenića, koji su burno izviždani, sasvim po zasluzi. Ali to takve ne pogađa. Njihova servilnost je epska, ne zna se šta takve uopšte drži u jednom komadu. Nemajući kuraži da lično dođe među publiku koja i ne želi da ga vidi bilo gde, bizarni vladar je čekao svoje vreme: a to je dan posle u kome on pokazuje sva ona svojstva koja su ga oblikovala u to što jeste. A to što jeste – jeste neobjašnjivo i ne može se odrediti kao fenomen koji dolazi iz sfere razuma. Šta je to zaista, možda ćemo jednom i razabrati.

Ali je i to lakše dokučiti od motiva, nagona, nastrane ljubavi – ili ko zna čega - da se toj mračnoj pojavi pristupa kao „predsedniku“, višestruko nedostojnom. Šta dovodi sportiste, i to često velike i uspešne, na poklonjenje supstanci koja je etalon potpune beznačajnosti? Da li je to samo obećani novac i strah da će ih prkos pred nečastivim ostaviti bez nagrade?

Ipak mislim da nije to. Postoji legendarna pouka profesora Miloša Đurića o hrabrosti i dostojanstvu. Na nagovaranje nekog profesora muzike da potpiše „Proglas srpskom narodu“ (1941.) u kome se traži poslušnost i lojanost okupatoru, profesor Đurić je, uz odbijanje da stavi svoj potpis, rekao: „Lako je vama kolega, vi predajete diple a ja etiku.“

Ne može se sve kupiti. Kod ljudi koji ne daju na sebe – ne može se kupiti ništa, ni po koju cenu. Svoj lični moral, Miloš Đurić je stavio ispred života.

Ostaje još poklonjenje pred kultom, kao obrazloženje misterije podilaženja. Bez pitanja koje bi hodočasnici morali da postave sebi: pogledaj na šta liči kult kome se klanjamo! Ili je je udvorički odnos prema mrtvoj instituciji nekakav dug otadžbini. Pogledaj momče na šta ti liči otadžbina?

Ako ne vidiš dok metanišeš, pogledaj horor dokumentarni film Tamare Aćimović, „Presedan“ snimljen u realnom vremenu. Tema je svirepost policije i teror države u Valjevu. Ne znamo čija je to sila, ali naša nije. Ne znamo kako su dresirali te bivše ljude.Tek kad gledamo Tamarin film, vidimo svu mržnju koju je zločinac delegirao na nosioce pendreka i štitova: njegove su polomljene vilice i mlade kosti stdentkinja i studenata. Njegova su hapšenja i mučenja, amnestije mobilisanih kriminalaca su samo njegovi. Oduzimanje ličnih prava i javnih sloboda jeste njegovo. Ali i naše, jer smo pristali da sve to predamo i da taj još bude ovde.

Ako sve to, i još mnogo toga nisu znali naši ponosni delfini, morao je neko da im kaže. Ako su znali a svakako jesu, valjalo bi da se izjasne: jesu li igrali za publiku koja ih je bodrila i volela, ili za nedostojno pokoravanje.

Jednom, pre nekoliko godina, tadašnji selektor Dejan Savić je stigao pred komičnog monarha u kratkim gaćama. Šta se imalo to se obuklo.

Pre tri večeri Dušan Mandić, najbolji igrač vaterpola na svetu, nije udostojio kreaturu svog prisustva. Nije uradio ništa posebno, osim što je držao do sebe. Najbolji i ponosni ne odlaze na najgora mesta.