Dobro jutro, premijeru

ilustracija/shutterstock

Nemam uvid, niti mogu da zamislim čime se bavi predsednik vlade u Srbiji. Možda upravlja zemljom, ma kako ova ideja izgledala kao ironijska distanca prema jednom važnom poslu. Ili pravi teističku državu kako je već naumio, budući da je video svoga boga i ugradio ga u svaki govor. Vlada vodi politiku države, u njenim kabinetima su ministri, izabrani među najboljima. Sluge građana u poslovima koje čak i ne moraju da znaju, pa ih i ne znaju. Ali bi valjalo da znaju nekoga ko zna. Ljudi čistih biografija, pa makar bili na poternicama ili sumnjivi svima, osim onome ko ih je tamo doveo.

Na vrhu sistema je premijer, čovek koji najviše zna. Moralo bi da bude tako, zemlja je u krizi, siromaštvo je sve masovnije, cene su otišle u nedogled. Od huliganske najezde koja zastrašuje, prebija i ubija opasno je hodati sam. Na ulicama je započela vladavina pesnica i noža. Novi odredi pretorijanaca vežbaju na živom mesu. Opasno je biti dete, starac, vozač autobusa, otac, majka ili bilo ko. Opasnost je ono što nas čuva od još veće opasnosti, strah drži u zabludi da ne može biti gore. Ostanite u svojim kućama dok ne provale u njih.

Stigne li premijer da nešto i pročita pored svih strašnih vesti? Valjalo bi, morao bi i te kako da razvija oskudne govorničke veštine. Manjka mu potpora za misao, skoro sve rečenice izgovara i okončava na isti način, ushićenim pohvalama za tvorca. Ali, dobro, drugačije se ne sme. Da nije tako, ne bi dostigao tolike karijerne visine, mnogo dalje od onoga što je mogao.

Neki čitaoci, koji se sredom okupljaju na ovom mestu, znaju da pitaju: čita li ove tekstove neko od njih? Neko od njih, misli se na one koji su na samom vrhu, ili negde sasvim blizu, zavisi od ideje gde se to sveto mesto nalazi. Na primer, premijer je pažljivo pročitao prethodni tekst od istog autora na ovom mestu, pod naslovom „Izliv u mozak“.

Čast mi je premijeru, da znate. Ne radim badava, prati me država pored toliko važnih poslova. Neki pratioci vaših premijerskih misli uvereni su da pišem samo zbog toga što sam dobro plaćen za taj uzaludni posao. Drugi znaju da sam se prodao za male pare, toliko vredim. Kome sam se prodao, to ne znaju ali naslućuju.

No, odakle znam da me je premijer pročitao? Tako što je on svoje impresije o „Izlivu u mozak“ objavio na sajtu Kurira, pod kreativnim naslovom: „Tužan je život ispunjen mržnjom!“. Tužan život je naravno moj. Prenosim utiske premijera u celini: „Politika koja počiva na mržnji, nema budućnost. A glasnici opozicije, poput Ljubodraga Stojadinovića pokazuju koliki je visok stepen frustracije među našim političkim protivnicima, zbog niza poraza koje trpe godinama unazad. Imam lošu vest za njih, a dobru za našu zemlju: oni će i dalje gubiti, a Srbija pobeđivati, a na tom putu predvodiće je Aleksandar Vučić.“

Svim silama sam se trudio da razumem misaonu logiku premijera, no nisam uspeo. Zašto bih i morao, on vodi državu, a njega vodi onaj koji predvodi, sve pa i tužne živote. U takvom misaonom okršaju prednost je na strani onoga koga moćna ruka uzdiže ka pobedama.

Pročitajte i:

Oni koji su čitali tekst „Izliv u mozak“ mogli su da zapaze da se tamo nisam bavio specifičnom pojavom g. premijera, niti njegovim izlivima. Moja je tema bila nešto drugo, pa autor pismenog o mom neveselom životu nije imao razloga da sebe brani od mojih loših emocija, budući da mi inače retko pada na pamet, skoro nikad. Hoću da kažem da prema njemu ne osećam ništa.

Ne osećam ništa ni prema onome kome sam posvetio tekst. To nije bila mržnja, nego ogled o distopiji u kojoj živimo. Ona je određena gipsanim kultom jednog nedostojnog građanina pritisnutog paranojom svojim dimenzijama i drugim demonima i mnogim oštećenjima koja se ne daju sakriti. Pod njim je sasvim slučajno ili čak namerno, voljom moje teme, građanin bez posebnih odlika, M. V. postao predsednik vlade.

On bi morao da zna da kao privilegovani autor kolumni, nisam ničiji politički protivnik, niti bilo čiji glasnik osim svoj, jer ne pripadam nikome. Ne bavim se politikom nego pisanjem. Ali jesam protivnik ničim ograničene vladavine najgorih nad ljudima i dobrima.

O tome govorim svake srede, najbolje ili najgore što umem. Moj tekst nije mržnja niti ljubav, nego je proglas protiv primitivnih sila koje nas tako surovo razaraju. Premijer polazi od svoje napadne ljubavi i servilnosti prema onome koji je izvor nasilja i mržnje, njegove emocije su u stalnom sukobu sa raciom. Ako ipak razume poreklo svog statusa, njegova su etička svojstva ispod kuraži da to kaže i bude slobodan čovek. I to je jedan od razloga zašto je predsednik vlade.

Možda nisam dobro pazio, ali nisam zapazio da se gospodin premijer bilo u kojoj prilici bavio tabloidnim smećem ili Pinkom, mestima odakle potiče javna infekcija koja ubija Srbiju. Očekivao sam da kaže bilo šta posle maloumnih najava atentata na njegovog predsednika, koji ne prestaje da opsesivno broji nepostojeće pokušaje. Na premijeru je da sa svojom vladom konačno sazna ko najvažnijoj glavi radi o glavi. Ili da ga negde sakriju da dodatno ne poludi od straha, a oni od srama koji do njih ne dopire.

On se umesto svih tih stvari i svojih zaduženja, bavi mojim porazima na ovom mestu. I ja nastavljam da ih trpim, valjda to najbolje radim.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare