Generali njegove vojske

Onaj koji pod sobom ima državu bez naroda, namerava negde da krene, tragajući za smislom svog postojanja i opstanka. A ipak, ne nalazeći ništa slično, oprobava se u fantazmi sastavljenoj od dimnog i maglovitog sveta. Unutar njega je kaleidoskop, igračka za decu i matore lude, kojima su šarene slike pogled na sve oko sebe.

Stvor koji se nalazi na vrhu nečega što nema ime, sabrao je desetak čudaka sa titulama i zvanjima. A oni bi mu pomogli da se domogne onoga što je već imao. Ništa blesavije nije moguće zamisliti. To je nastrana koitalna politička igra, završni Narcisov ples i opštenje sa samim sobom u nezamislivom budućem vremenu.

Da bi taj tragični karavan za narod i državu uopšte negde krenuo, valjalo bi da se diktator povrati iz agonije i dahne dušom. To je za posrnule težak poduhvat, sve manje je onih koji mu pomažu da se usparvi. Ako izuzmemo zmijarnike Pink i Informer, davno pretvorene u životinjsku farmu, odakle se rikom ili drugim zvucima podrške oglašavaju žitelji deponije. Ako padne on – jebali su ježa u leđa. To bar znaju i zato ga bodre u svakom nastupu besnila. On nadilazi svoje vrhunce da bi obodrio njih na putu ka preobražaju u Kafkinog insekta Gregora Samsu.

Deset dana posle velikog protesta, on se zabavio svojom renesansom, očekujući bilo kakvu infuziju kako bi otklonio znake završne posustalosti. Privid bodrosti održava pretnjama svima koji mu se opiru i pozivanjem na narod koji ga navodno voli. Ne sme da kroči nigde sam, to mu je oduzeto do kraja života, ma gde bio. Ako i opstane, moraće da beži dok vlada.

Nekakav adut za njegove pretnje je državna sila, ostala na ledini i bez saznanja o razlozima postojanja. Policiju smo razumeli kao mobilno pretorijansko udruženje, poniženo i iscrpljeno i na samoj granici nerava i rasula. Policija se možda već raspala, samo je oklopi i maske drže u jednom komadu. Ako građani vide da se unutra nalaze ljudi, ostaće samo nakaze iz Pionirskog parka, fukara sa gumenim čekićima i ofucani zlikovci. I student-doktor Pavlović, fantastična tvorevina iz

predanja o poreklu mučnine. Ljubimac i bliski družbenik despota i njegov pomoćnik u proizvodnji apsurda i nespokoja.

Vojska ostaje zagonenta, pretežno zbog neprijatne servilnosti njenog vrha. Iza te fasadne cigle od generalskih lica, svakako stoji vrednosna iluzija o tome šta je njihov posao. Takozvani vojni vrh je sačinjen od probranih podanika koji su u svojoj karijernoj vrednosnoj inverziji za svoj najvažniji posao uzeli čuvanje ludog monarha na prestolu. Ili ustavni poredak, kako su im objasnili.

Ovde je ustavni poredak lična vlast, vojska bi morala da ima druge poslove definisane zakonom. Ustavni poredak se čuva svojim demokratskim svojstvima, kad se u to umeša vojska - onda je to državni udar. Državni udar izvodi uvek neko ko je pri vlasti ili u samom vrhu. Ako Mojsilović nije razumeo, upotreba vojske protiv građana je akt državnog terora u uspostavljanju diktature ili jačanju njene surovosti.

Zbog toga je njegova rodoljubiva zamisao da će uzeti sablju i stati na čelo vojske u odbrani države od građana, samo izrazito jaka ulizička ekspresija. I definitivno nestajanje. Državu je napao onaj koga Mojsilović naziva vrhovnim komandantom, iako je to krivotvorena titula. Nje ovde nema, a prvi general misli da se to ne zna. Sve to izgovara ili prećutkuje čuvajući nakićeni mundir od moljaca.

Generalitet je sebe pretvorio u dvorsko-klerikalnu poslugu, pristajući na ponizne procesije usred Generalštaba sa činodejstvujućim popovima i štabnim oficirima u čučećem položaju. Oficiri i vojnici garde pretvoreni su u nosače moštiju lažnog zlatoustog proroka i antisemite Nikolaja Velimirovića. Tako je „vrhovni“ još jednom ponizio vojsku uz pomoć crkve i njenih mračnih obreda.

Među građanima postoji uverenje, nastalo na stereotipima o tome da „vojska neće na narod.“ I autor ovog teksta donekle deli takvu zamisao u razumevanju ideja o upotrebi vojske. Ali, posle 15. marta nisam spreman da stavim ruku u vatru. Dresura o tome da je hulja isto što i država traje mnogo godina. Ima dovoljno otvrdlih glava i među oficirima koji su davno u penziji.

Videli smo generala Lazarevića, vidno oštećenog, kako pred gomilom kostimiranih kriminalaca u onom zagađenom parku govori o „obojenoj revoluciji“ koju vode studenti. Moguće je da su naprednjaci zatrli svaki začetak slobodne misli i među aktivnim oficirima. Preveli su je na dogmu o jednačenju nitkova i njegovih lupeža sa otadžbinom.

Mojsilović se već kandidovao za buduću sudbinu divnih stvorenja iz terarijuma Informer.

Samo dvadesetak sati pre protesta, kroz Beograd su na vučnim vozovima protrčali tenkovi. To je pokazivanje sile građanima i uterivanje straha. Namerno, bez bilo kakvog taktičkog obrazloženja. Ima otvorenih sumnji da su jedinice vojne policije u Beogradu i specijalna brigada uoči 15. marta dobile bojevu municiju. (Javno pitanje Marinike Tepić) Jesu ili nisu? Ako jesu, ko im je podelio ratni komplet, kako je glasila borbena zapovest? Gde su im bili ciljevi i mete i težišni pravci napada?

Nije bilo znakova da se neko od oficira usudio da postavi pitanje, ili da odrekne poslušnost jer bi ona značila teško krivično delo. A to možda znači da se ne bi ustezali da izvrše zapovest vrhovnog.

Miloš Vučević je ukinuo vojni sindikat, ugušio svaki razuman glas otuda i izložio brutalnom progonu Novicu Antića i njegovu porodicu. Vojska ćuteći postaje oruđe diktature. Ako nije i ako nisu namerni da pod sabljom Mojsilovića krenu u propast, neka se oglase. Ima još sasvim malo vremena da saznaju čiji su.