Nisam sklon da pravim bilanse, jer bilansa i nema. Sve što nas drži na granici spasa i uništenja još traje i nema dobrih saznanja dokle će. Možemo do slobode samo ako znamo šta da uradimo sa svojim vremenom u paučini.
Zbog te paučine, žabokrečine i mulja, te gadnih životnih oblika koji tamo obitavaju i gamižu otuda, važan je 15. mart. Makar kao razmeđa između melanholije i osećanja snage.
To da nas ima više i da smo mnogo bolji od misaono usahlog tiranina i njegove fanatične posluge, jeste dobro osećanje. Ali, oni su za sebe prisvojili državnu silu i njeno oružje, i u toj jednostavnoj uzurpatorskoj jednačini, nalazi se kalauz za poimanje prednosti ludaka koji nas drži na nišanu.
Čudovište se nesmetano kretalo kroz naopaku evoluciju, postajući sve zlokobnije. Nije bilo moguće zamisliti granice poremećenosti, one su pomerane čak i izvan virulentne logike u kojoj se odvijaju njegove mračne logoreične kaskade.
Ništa od toga ne bi bilo ostvarivo bez laganja, nesavršene osobine mitomana koji nimalo ne brine zbog glupih lažljivih bajki. Iz njih se izbavlja svojom neobuzdanom besprizornošću. Kad bude uhvaćen u laži a bude uvek, njegove skaske postaju priče strave, u kojima se laž negira njenom neporecivošću. Literarni lažovi su svoje pustolovine smišljali samo za sebe i veselu publiku, ovaj ovde ima podlačke odrede za negiranje stvarnosti i proglašenje vulgarnog opsenarstva za vladajući aksiom.
Primer policajca sa povredom oka je fantastična novela o trajnom nestajanju moralne opne i bilo kakvog obzira prema bilo kome. Etički himen je tamo davno pukao, nekadašnji kandidati za ljude ne pamte doba nevinosti.To je bila posebna proba u negaciji stvarnosti, iz koje proizilazi filozofija vladanja. To je i opit za svrhovitu lobotomiju podanika i plaćenih ulizica, koje možda u jednom času zaista prestaju da vide ono što jeste, očarani jeftinim trikom mahnitog iluzioniste. Uvereni su da sve to prolazi neopaženo.
Ali taj dramolet je nastao, pre svega kao prolog za provalu zla u danu koji je nitkov odredio da bude odlučujući.
Da bi opstao bio je spreman da vatrenom silom napadne ljude na ulicama Beograda. Ne znamo da li bi ga svi olovni policajci poslušali, ali bilo bi dovoljno fanatičnih zlikovaca željnih da se ostvare.
Nije dobio priliku za otvorenu vatru. Više od pola miliona ljudi stajalo je tamo, bez bilo kakve ideje o nasilju. Studenti su održavali red ispisavši na nadlanicama brojeve svojih roditelja, krvnu grupu i ime. Ako bi zlo došlo po njih, da se zna ko su i čiji su. Zlo je bilo spremno da dođe po njih i krenulo je.
Onda je usred tišine u čast poginulih, odlučio da napadne Beograd i njegove građane zabranjenim soničnim oružjem. Utvarni terorista sakriven iza imitacije lica. To je bila kukavička, smrtonosna ideja, duboko ispod huljinske naravi vrhovnog komandanta tmine.
U tom udaru namenjenom da izazove haos, trk i gužvu, takozvani stampedo sa mnogo mrtvih, njegova porodična televizija Informer obožila je zvučni top, kao sredstvo koje je ugasilo revoluciju. Genije zna kako sa ruljom, niko mu nije dorastao. Njegovi reptili su skakali po studiju, puštali pesme Baje Malog Knindže, i slavili kraj protesta. Voditelj, vlasnik posebno jezivog osmeha, urlao je kao domaćin strašne družine: udri predsedniče! Tako je! Udri, razbij ih! Kolonija udvorica je klicala ništavilu i radovala se očekivanom masovnom pogromu.
Više desetina povređenih ljudi je otišlo u domove zdravlja. Tamo je stigla naredba ministra sa poetičnim nadimkom Doktor Smrt, da se sakriju podaci o specifičnim pacijentima. Počinje veliko negiranje očiglednog. Namera da se dokaže kako ničega nije bilo. Policija, vojska, BIA. Niko nije pucao topom na narod. Neki general-krpa je na RTS-u odbacio i pomisao na tako nešto, obrazlažući paniku tupim analogijama i paralelama. Niko nema takvu stvar, rekao je.
Vodeći lovac na ljude je, držeći na sebi ozbiljnu, odvratnu grimasu, negirao da se bilo šta dogodilo. Njegovi neprijatelji su sve izmislili. Ali on će progoniti sve one koji izazivaju paniku a progon počinje odmah.
Nisam siguran da smo preživeli top. Čitav arsenal je u njegovim rukama, efikasna oružja za napad na studente i ostale. Svi smo slobodne mete. Negovali smo svoju bespomoćnost pred tiranskom silom, opremljenom za napad na sve što ima smisla. Ali mora da se zna: oni koji su napadnuti, dužni su da se brane.
Lice opasnih namera, onaj koji otvoreno ugrožava život i zdravlje građana, nije razvlašćeno od supremacije nad državnom silom. Ostajemo taoci njegovih duševnih frekvencija i deluzija o večnoj vladavini. I sve je manje vremena.
Ovdašnji Hanibal Lektor, biće koje se hrani našim mozgovima, nije u kavezu niti u ludnici. Nije vezan, nema jaku stražu oko sebe. On rukovodi neprijateljskim trupama koje odevamo i hranimo. Može da opali iz bilo čega u bilo kom času.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare