Hitler, Staljin, Vulin...

Izgubljena u zemaljskom vremenu i prostoru, klika više nema oslonce u ovom svetu za ono što radi. Noseći temelj je samo jedan jedini crvotočni trupac koji nasuprot prividima ne može da opstane u modernom dobu. Njegovi nepouzdani podupirači su otišli dođavola, sami za sebe i svi zajedno su pretvoreni u šut i smeće. Da nisu takvi ne bi bili tamo.

Dva hodočšaća vladarevog govornika iz donjih vrata utrobe, A. Vulina, nekako su ostala u senci usiljene dramatike i frenetičnog ludila umesto državne politike. Na vrhu duševna bolnica - među narodom samrtni mir. Koga briga, mi smo potomci Crnog Đorđija iz Topole, znamo šta nam je činiti.

Rusi su se vratili J.V. Staljinu, on je kao Gruzin deo njihove povesti poraza, pobede i zločina. Pod modernim imperatorom ostali su im porazi i zločini. Staljin je sahranjen kao pobednik, upisan kao masovni ubica i sada je povratnik u revidiranu istoriju. Državnički bilans: ubio je više Rusa nego Hitler. Njegova definicija smrti: nestanak jednog čoveka je tragedija, smrt miliona je statistika.

Ovom rangu cinične surovosti teško je naći bilo šta uporedivo.

Ko zna na kojim je vrednostima vaspitavan A.Vulin. Verovatno je bio lišen prostora za razumevanje supstance koja čini ljude, ako je već bio pogodan plastelin za dresuru i oblikovanje. Nije dobio oblik bilo čega što je imalo smisla. Pod raznim prstima se sasušio i ostao ovo što je danas: kruta struktura od koje se odbija sve što nije slično onome što zna. Staljinistička dogma je neotklonjiva kod zarobljenog uma. Cvetnom verzijom te sholastike, A. Vulin je inficiran još pod suknjom Mire Marković, koja je uz bezvrednu osmoškolsku liriku negovala i svoju narav srpske Ledi Magbet. Još nije poznato koliko glava ona nosi na svojoj počivšoj duši.
Vulinova fanatična rusofilija neizbežno je vezana za J.V. Staljina, osvežena bliskim susretima sa ekstremno mračnim Nikolajem Patruševim. On je hodnicima vremena došao neposredno iz škole Lavrentija Berije, masovnog ubice u zatvorima Lubjanke.

Vulin se slikao kako u stavu mirno polaže cvet na Staljinovu bistu ispred svetog groba u zidinama Kremlja. Tu sliku je pokazao svima, to je bio njegov hadžiluk odakle se vratio kao ruski konzul i počasni agent Kominterne. Ali i nešto više od toga: čovek koji oblikuje vladajući profil svog despota bez forme i suštine. No, to je samo jedna strana modeliranja.

Nedavno je isti čovek, to jest Vulin, možda skrenuo ekstremno desno od svog tamnog idola iz prošlog veka. Pravo prema Adolfu Hitleru, Staljinovom savremeniku, savezniku i neprijatelju. Bez posebnog podsticaja je rekao da „Hitler nije bio vođa nacističke Nemačke,“ nego Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije i nemačke države i da nije bio nacista, nego legitimno izabran za kancelara Rajha.

Vulin ipak nigde nije skrenuo, nego ide tamo gde je krenuo. Tamo gde ide ne vodi ga razum, nego instinkti koji su prirodno otrgnuti od racia. A oni mu nepogrešivo kazuju da je zločinstvo ideološki nedeljivo, prirodno opštenje među ljudima i zavodljivo. Iako je zajednički radni napor te dvojice firera u kratkom vremenu odveo u smrt nedoliko desetina miliona ljudi. To je samo statistika u naknadnom tumačenju bilansa dva smrtonosna okrutnika. Njih je Vulin oživeo u svom pohodu na kultove.

Nepoznato je koje sve sile upravljaju Vulinovim misaonim aparatom. On se njima ne opire, zbog toga što mu nije poznato protiv čega bi se borio. U tom ideološkom rascepu može da se nasluti primenjena simbioza u upotrebi zla. Iz Vulinovog klanjanja Staljinu i pohvala Hitleru, dakle iz te zagađene močvare po kojoj vrluda vladarev ideolog, može sa nazreti kretanje ka poželjnom modelu uspešnog gospodara: pokupiti najbolje od utvara, što bi mogla da bude životna antologija jednog zapuštenog levičara. Šta se može uzeti od dvno mrtvih idola: pragmatičnost, bezosećajnost, isključivost, surovost, nemilosrdnost, nadmenost, samoljublje, podlost, nitkovluk, harizma...

Ali, sve to sem harizme već postoji tamo gde bi Vulin dograđivao. Već je uzeo slogan za srpski svet: jedan vođa, jedan narod, jedna volja. Izvesna apologija Hitlerove legitimnosti, dovodi taj slogan ovde, kao okvir za modeliranje novog poretka. Možda bi se to i primilo, ovdašnji puk ima samo bezvoljnost kao stečenu odliku - niti bi ostao tu gde jeste niti bi negde krenuo. Nesposoban za pobunu, pristao je da se ugasi pod neprijateljskom voljom.

Tumarajući po grobnicama, Vulin je možda zamislio kako u prošlosti više ne postoje loši primeri i neoprostivi zloćini. Vreme briše sve osim mitova o bogovima koji čuvaju, praštaju i ubijaju po svojoj volji.

Staljina vidi kao oltar za molitve i ispovedi, oko Hitlera je krenuo obazrivo, ističući logiku njegovog prirodnog postojanja i volju za moć. Ali to su tek prvi koraci.

Večnost počinje od mitologije prošlosti i zločina koji blede u očima hodočasnika. Iz daleke magle se pojavljuju kipovi sa brčićima i velikim brkovima. Duboko dole je prah i pepeo miliona.

Osmi putnik u telu Srbije pristaje samo na beskraj.