Ispovest proroka Alexa Vučija

Trajanje vlasti i života za mene je metafizička kategorija. Ne znam šta to znači, ali nešto znači sigurno. Meni zvuči lepo, jer ja sam oduvek ovde.

Za sve što imate, a tu uključujem i život i sve njegove oblike – zasluga je moja. I sebe imam zahvaljujući meni. Ne znam šta bih činio sa sobom da me nema. Svima vama zavidim na sebi i okolnosti da sam začet bez greha i u izašao iz jaja. Kao feniks, pterodaktil ili lešinar, to su moji leteći praoblici postojanja.

Godina kojoj sam dopustio da ode, bila je teška, ali slavna. Imam prijatelje svuda po svetu. Rado me vide, ali su me izdali. Predviđam veliki rat svih protiv svih. Predvideo sam rat u Ukrajini, odlazak čoveka na mesec i rođenje Isusa iz Vitlejema i Nazareta, kao i moje postanje. Lično sam napisao Novi zavet, za stari nisam stigao, švercovao sam farmerke iz Turske. Podigao sam hram Svetog Save i oslikao ga bratskom ruskom rukom. Ja sam Broj 1. iz Alana Forda i Kvazimodo, zvonar bogorodične crkve u Parizu.

Ja sam kao vučica Rea, majka Romula i Rema. Iz mojih jedrih sisa teče mleko za moje saradnike i sve druge kojima je život prazan bez mene. Ko se ne dohvati sise, neka se snađe na prigodnom mestu. Kroz mene, pored mleka, teku nafta i gas, priključen sam prirodnim putem sa Bin Zajedom. Zajedno proizvodimo zapaljivi eliksir i nemerljivu energiju. Taj rab alahov me privlači kao magnet.

Bio sam i kod Makrona, ima vinski podrum bolji nego moj Anđelko u Jajnicima. Napili smo se kao zverovi, sramota me da pričam šta je posle bilo. Kad nas je videla tako raspomaljene, ona njegova baba nam je jebala nanu naninu. Pitao sam ga bije li on to, a znam da ona njega lema kao bivola. Emanuele, rekoh ja, pošalji ti svoju nestašnu staramajku malo kod nas, vratićemo ti ukroćenu goropad.

Vratio sam se u stvarnost iz Pariza, gde je, po mom tačnom saznanju ubijen kralj Aleksandar. Nisam stigao da ga zaštitim. Ovde sam, da vam priznam, samo pijan mogao da opstanem. I policija je znala, kad se napijem, mislim ozbiljno. Pijem sa Anom, sa Malim. Sa Ivicom. I onda pustimo one moje verne džukele. Onda oni biju bez milosti, lome kosti za opšte dobro. Toljaga oplemenjuje narod, tako sam naučen kao radikal junior. Udri stoku biće krotka.

Moja policija nije tukla bilo koga, nego onoga koga stigne. Srbi nisu moj narod, ko ih jebe, niko ne zna ko sam ja, ali nešto sigurno jesam. Uživam da mučim, druga uživanja mi ne trebaju.

Mene su prošle godine ubijali petnaestak puta. Nije mi se posrećilo. Ubijte, rekoh ja njima, i mrtav ću da vas pobedim. U Srbiju su došli neki snajperisti, obučeni na Istočnom frontu. Javio mi maršal Žukov. Još ih nismo uhvatili. Jurio ih Dačić, ali kad taj krmak počne nešto da radi, piši propalo.

Mene ne može niko da ubije jer nema dokaza da sam živ. Ja mnogo bolje od vas znam kako se to radi, ne dao vam bog da to osetite. Juče je moj psihijatar bio kod mene na sistematskom pregledu.

Ja neprekidno brinem o svojim prijateljima, nikada ih ne napuštam. Uvek sam tu za njih i tako će biti. Pitajte Olivera Ivanovića, Vladimira Cvijana i Slavka Aleksića. I još mnoge koje ne poznajete. Ako ih ne poznajete ovde – upoznaćete ih tamo.

Sada sam definitivno pobedio odvratne studente. Nisu mi više potrebni oni šatori na bedemu moje neosvojive tvrđave, neka se oni divni, časni ljudi koji su odbranili državu, malo odmore. Ostavio sam samo nužnike da me nađu po mirisu.

Za taj logor, vežu me drage uspomene. Onomad sam proveo dve nezaboravne noći u šatoru mog omiljenog studenta koji želi da uči. Naučio sam ga mnogim stvarima, stigle su nas jake emocije. Siti smo se isplakali šapućući na jastuku.

Za novi 2026. mogu da obećam: stići će tačno na vreme, a ako odocni, odleteću lično po nju.

Sve posredničke veze između mene i mog dela tobožnjeg naroda biće ukinute. Dok sam živ a i kad ne budem – vladaću usmenim dekretima.

Stadion koji gradim imaće i posebne, duboko ukopane podzemne etaže za one koji nisu u stanju da razumeju moju vlast. O tome kako to radi, dobio sam lične savete od mojih velikih prijetelja Horhea Videle, Augusta Pinočea, cara Bokase Prvog i Idi Amina Dade. A davao sam i savete Krcunu kod gradnje Zvezdine Marakane, sa prethodnim iskustvima iz rimskog Koloseuma.

Mnogi misle da sam ružan, ali ja ne marim za to šta oni misle. Ali, ipak idem da se ulepšam, što obuhvata: podizanje očnih kapaka i radikalno smanjenje guzice, zatezanje stomaka, dodatni botoks na usnama i osveženje delikatne prednje regije. Uz olakšavanje pristupnog puta za žitelje u meni koji ulaze na zadnja vrata.

Moj zvanični pseudonim biće Alex Vuči. Onaj sumanuti Brkić tvrdi da mu to vuče nekako na arbanaški. Na to ja kažem: pa šta?

Ugovorio sam leteće kombajne od brata Sija, u zamenu za goveđe repove, ćureće šije i petlove kreste od Matijevića. Kombajn prevozi ratare na veće daljine, a u isto vreme ore seje i žanje. Izvan sezone kombajni idu Mojsiloviću da čuvaju naše nebo.

Pozdravljam naše pokojne i još aktivne glasače, koji znaju gde pripadaju. Njih ću prve da posetim u noći koja spaja i razdvaja dve godine. Trudiću se da ih ne prepadnem, oni su naš život i naša budućnost.

Našim neumornim mrtvacima dolazim u posetu sa mojim velikim prijateljima Vladom Cepešom i Savom Savanovićem. Spremili smo im prigodne poklone i sve što im treba da u radosti provedu najveseliju noć. A onda ću da ih izvedem na najveći trg, da svi vide koliko nas ima.

Sve ostale, koji su uvereni da su živi, mrzim i prezirem iz dna duše. Ogadiću vam godinu, pre nego što vas kaznim najgorom od svih kazni: ostaviću vas bez sebe. Idem tamo gde nema ničega i sve ću da stvorim za sedam dana. Počeću od neba i zemlje.