Izliv u mozak

REUTERS/Marko Djurica/ N1

Građanin A. Vučić je supstanca koja se rasula svuda po nama. Njegova agregatna stanja su nedokučiva, kao i način na koji se iznova sastavlja u oblik koji nas drži obuzete stresom i stidom.

Možete ga videti kako želite, on je uvek ono što nije, ne težeći bilo čemu što bi moglo da se razume. A ipak, tokom dugih godina presije, rovanja po utrobama i hodanja po umovima, postoji neka sila koja svakoga od nas čuva od ličnog raspada. Dogodilo se, jebi ga, utvara je nastala u rizičnom laboratorijskom opitu, oslobodila se na naš račun i nesmetano gazi po ljudima.

Nisam želeo da se na početku ovog ogleda bavim opisom događaja, nešto od toga možda sledi kasnije. Naše neprekidno vanredno stanje je najvažniji deo posla tiranina. On ga održava kao ludi piroman i dramatiku nadolazeće tragedije podređuje svojim strahovima od njenog ekspolozivnog okončanja.

Kolumne autora:

O čemu taj čovek govori i kome? Misli se da je još dovoljno onih koji ga vole, ma kako to bolesno izgledalo pred nečim što se ne može voleti. Oni ga razumeju kao jurodivog Mesiju koji neprekidno vodi negde, ali to mesto, kao ni cilj ne postoje. Gde god je naumio nije stigao a uvek ide ponovo. Nema cilja, on je u samom prividu kretanja, ta iluzija je smisao vladavine distopijom. Ona je još nedovršena i mogla bi da se razori silovito na samom vrhuncu zla.

Odlazak u Hram u doba drugih petlova, više je sabah namaz nego moleban. Klanjanje nadbiću koje mu je potrebno radi patetičnog obreda koji se okončava u zanosu samim sobom i sopstvenim mučeništvom. Tamo gde se slavi mahnitost prestaje vera. U ranu zoru veliki grešnik koji je tražio pomoć i spas iz nepoznatih nebeskih prostora, izabrao je sebi prigodne paževe za ritual namenjen monarsima.

Porfirije Perić i Mile Dodik podržali su kralja u njegovom mističnom jutrenju. Bila je to molitva za spas Srbije od onih koji su uzalud molili za svoje spasenje. U ime svih Srba kojima je takav spasitelj težak teret. Taj simbiotički obred podaničke crkve i izgubljenog svetovnog vođe deo je zebnje od saznanja da je nadriverska mistika ovde oterala život u drugi plan, videvši naciju kao živo biće sa jednom glavom i jednom voljom.

Kralj je krenuo okrepljen sumnjivom verom ali sam, zagubljen, bez konja i koplja da brani Srbiju koju niko nije napao. Taj stalni okršaj sa zamišljenim neprijateljem, preobrazio je diktatora u višeglavo literarno strašilo i slojevitu književnu kreaturu: od Ostapa Bendera, Feliksa Krula, Gargantue i Pantagruela, Gregora Samse i doveo ga pod Servantesovo pero.

Upotreba crkve u sekularnoj državi, pretvaranje patrijarha u službenika opasne sekte i preobražaj bogohulnika u skrušenog vernika, to je ono čemu svedočimo. To su fantastične slike koje nas ponovo dovode u sukob sa prizorima iz života koji smo proćerdali, a prošlost čuvaju oni koji su je obeležili tragedijama.

Tako se A. Vučić pojavljuje kao skrušeni pokajnik iz pravovernog fundamentalizma, bez bilo kakvog saznanja šta radi i čime se bavi. I konačno, šta dolazi na kraju, verujući da kraja nema. Pre puta je podjario svoju paranoju o atentatu nalazeći nepojmljive paralele između Slovačke i Srbije. Svi koji ga ne vole žele mu da nestane, takva zamisao ostvarena kao politika progona već se ostvaruje.

Njegova posluga je pripisala atentatorske namere opoziciji i slobodnim medijima, i to je bio uslov da na veliki put krene, pre svega kao sopstvena žrtva. Bez lamenta nad sobom i oplakivanja svojih podviga, nema polaska u velike misije. Njegovi mediji su u ambijentu stalnih parastosa i žalbenih opela svom živom bogu. Niko nije toliko opčinjen smrću kao priguzni tabloidi i dvorska posluga, koji javno strahuju za njegov život i raspiruju paranoju koju sami proizvode, proglašavajući svaku neželjenu misao za atentat.

Velika misija, to je ono što mu nije dostupno, niti njegove moći dopiru do suštine. Bez sposobnosti da razume kako da se ovde vrati veći nego što je tamo otišao, uzeo je građane Srbije kao živi štit i zid, ne videći ponor između zločinačkih poduhvata i njihove masovne raspodele.

Moguće da je Goran Ješić, pred ulizičkim mitom o jedinstvenom rodoljubivom podvigu, našao jednostavan logički ključ da obrazloži prevarni naum ovdašnjeg samodršca, koji brani narod od optužbi kojih nema, optužujući ga sam. „Čovek koji je bio deo zločinačke grupe, veličao ratne zločince, promovisao ih, ispraćao u Hag i na kraju osuđene zločince vratio u javni život Srbije – što kroz svoju partiju, što kroz svoje medije – ima potrebu da njihove zločine podeli sa svakim stanovnikom ove zemlje.“

Aca i Marko javljaju iz Njujorka kako su spremni da daju sve od sebe. Sve od sebe, to je uvredljivo malo, nema u tome skoro ničega. Mali ljudi koje niko nije

poslao otišli su u veliki svet. Vladar to vidi kao herojski poduhvat i lični krstaški rat u borbi za svoju strašnu prošlost.

Ovde se svakako vraća kao pobednik nad Srbijom.

Pročitajte i:

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare