Tuča u Skupštini bila je divlja parodija šaketanja i ženstvenog šamaranja. Najbolji iz naroda su se kočoperili, podvriskivali i dali jeziku na volju: psovali, pretili i bacali kletve. Čuvali su pažljivo svoje noseve i govorne aparate, slikali se za uspomenu i dugo sećanje. Izobličena lica režima isijavala su neobuzdanu mržnju u narodnom domu, pokazujući ljubav onome koji najviše mrzi. Ni borci opozicije nisu pokazivali znake hrišćanske ljubavi. Bio je to okršaj kratkog daha, bez jasnog epiloga. A ipak, videli smo važne i teške prizore.
Na vrhu piramide stajala je Ana, političko „Oskarovo dete“ već izraslo u čudovišnu priliku nesklonu da vrati prvobitni oblik. Više nije moguće da se zamisli kako je izgledala pre. Zato što nije ni mogla da izgleda drugačije. Njeni krici su dolazili iz duboke tame i parali svod iznad sale gde sede izabrani. Ti urlici kanda nisu sa ovoga sveta, kao ni grimase isklesane nepostojećim emocijama.
Sačuvaj me gospode, ali već godinama nisam video niti čuo ništa strašnije. Svakako je bilo da se vidi, ali grešna mi duša, nisam gledao pažljivo. Nisam plašljiv ali sam pretrnuo pred mogućim novim preobražajima tog lica, sve u strepnji da sledi nešto nepoznato i još užasnije za šta ne postoji objašnjenje niti se ono naslućuje iz tih grimasa.
Tuča je, recimo, bila deo otpora i skoro neoboriv dokaz da se sa njima treba potući, i da to možda sledi svuda i na svakom mestu, ali ne ovako vašarski. Niko nije dužan da trpi batine, otpor državnoj parapoliciji koja svirepo prebija ljude potpuno je legitiman. Batinaši SNS-a u malim grupama kreću se gradovima Srbije i biraju sebi lake mete.
U stranačkoj policiji se neguje poseban kod odanosti. On se ispisuje surovošću protiv koje su nemoćni časni policajci. Možda i nisu potpuno nemoćni ako su zaista časni: mogu da istupe u svakom trenutku: teraj se bando u pizdu materinu, nije ovo za mene, odoh ja među ljude. Ali među ljude još niko ne odlazi.
Iz zatvora se vratio Miša Bačulov, slikoviti borac, poznat po onom traktoru koji je vukao cisternu sa pijaćom vodom iz Zrenjanina. Batut je tu vodu proglasio za fekalije, bacajući pod noge svoje sumnjivo poštenje za parče glupe odanosti. Bačulov kaže da mu je u zatvoru bilo dobro: vežbao je i čitao, razgovarao sa ljudima, planirao šta će dalje: građanska neposlušnost, štrajkovi. Blokada njihovog načina života, pobeda nad strahom. Ima stenica, režim je ovde doveo meksičke zatvore ali dobro, to su iskušenja za borce. Koga nisu jele stenice taj nije bio na robiji. Stenice ostaju tamo gde jesu, imaće koga da dočekaju.
Bačulov misli da bi opozicija morala da se ponovo ostvari. Da se renovira i počne da misli malo dalje od sebe i svojih struktura. To jest, da se regeneriše, oporavi i bolje odredi ciljeve svoje borbe. On misli, a to otvoreno kaže, da iz opozicije idu važne informacije ka režimu. Curi, kaže on, režim prvi sazna ono što je nama važno.
PROČITAJTE I
Sve što opozicija radi, lako je da se predvidi, čitljivo je i brzo se gasi. Otpor bi morao da bude stalan kreativan posao koji će držati kriminalce iz režima u defanzivi, uz nove oblike napada na njih pre nego što se vrate sebi i pojme o čemu je reč. To bi bilo nagrizanje njihove supstance, uvek, svuda i na svakome mestu, dok ne posustanu. Posao na dugi rok, ali delotvoran.
Sa sebe je otresao stenice Goran Ješić, i pravo iz zatvora otišao u politiku. Tamo je već bio, pa su ga život i smrt pozvali da se vrati. Bačulov je bio borac u ringu, miran čovek koji svoju figuru gladijatora drži u drugom planu. Ješić je iskusni fajter, on zna da je moderna politika primenjena veština mogućeg i u salonima i na ulicama. Nema onu finu uzdržanost koju tako pomno čuva oko sebe Bačulov, a i ne treba mu. On je čovek ofanzive, onaj koji je toliko potreban metiljavom telu srpske opozicije. Ili novoj političkoj grupaciji ako ga opozicija vidi kao smetnju postojećem skladu.
Posle prvog hapšenja izrekao je javnu, sočnu psovku ispunjenu svim glagolima, pridevima i prilozima za mesto, upućenu ka samom vrhu zlokobne piramide. To je bila katarza a ne uvreda – nema se tamo više koga vređati, neizbežna erupcija gneva zbog opšte nemoći ili nesposobnosti da se pokrene otpor. Na drugoj strani je uporna, glupa, nadmena surovost.
Ješić je učinio ono što niko nije, a što bi morali mnogi: razbacao je bandite na ulici i oslobodio otetog Relju Stanojevića. Otmičari su ličili na kjus klus klanovce, iz kukuljica su im virili samo nosevi, i tek onda je jedan od njih izvukao odnekud nešto kao značku. Napad na službeno lice!
Nema napada na službeno lice dok lice ne pokaže dokaz da je službeno. Ne može niko, pa ni službeno lice da otima ljude po ulicama, ne može BIA da juri građane poput Pinočeove garde i odvodi studente u svoje jazbine. Ako se tome ne pruži otpor, ulaziće u kuće i neće biti dužni da objasne razloge gde nas vode i zašto.
No, nije samo viteštvo Gorana Ješića okolnost koja ga preporučuje za politiku u umirućoj Srbiji. Čovek ima dovoljno energije, veliko iskustvo i očitu nezavisnost od klike da bi mogao da učini ključne stvari u dogradnji modela pobune koji bi rušio i srušio neprijateljski režim. Ličnost koja ima ono što opoziciji toliko nedostaje: operativno pouzdanje.
Bačulov je novo mirno lice pobune, ali je Ješić lice sa ožiljcima i oni su u ovom trenutku istinski lideri srpskog pokreta otpora.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare