Ko bi rek'o čuda da se dese

Nisam na strani onih koji su se zajebavali i seirili nad njegovom dramom, niti sam ganut povratkom u svet koji ga je držao u uverenju da pijanim uživanjima u hedonizmu i sadizmu kraja nema. Potpuno sam ravnodušan prema mukama koje su ga potrefile, samo zbog toga što ništa u njemu i oko njega ne izaziva dobre emocije. Ali sam verovao da će se izvući. Rano mu je za strašni sud, ali zemaljski bi morao da se pozabavi neopisivim čudakom iz Žitorađe. Zamašan je spisak njegovih teških grehova.

Ivicu je bolest potrefila i obalila iznenada. Videli su organizmi oko njega da mu nešto fali, ali nisu znali šta. Sve dok se nije pojavio prorok, tumač snova i iscelitelj A.V. i odmah poslao I.D. u bolnicu. Tamo su videli koliki je značaj vladara za zdravlje elitnog čopora. Ivica je stavljen u kritični odeljak, ni živ ni mrtav, negde na sredokraću koja je poznata samo onima koji su prekoračili na drugu stranu.

Nije bilo u redu, ili je možda i bilo, da su policajnog ministra i u takvom stanju ljudi potsećali na zlodela i revnosno učešće u svirepom državnom teroru. Ne može da bude uverljivo opravdanje da je on to - (surovo batinanje mladih ljudi, lomovi devojačkih lica i rebara svih generacija, javna bezdušna premlaćivanja u Valjevu i Novom Sadu, pre svega) – učinio mimo svoje volje. Dok je znao za sebe, znao je šta radi.

Teška bolest može da uruši čoveka i dodatno mu suzi svest o tome šta jeste i čemu služi. A naročito Dačića posle čudesnog povratka u svoju žabokrečinu, odakle smo čuli i čitali jednu slinavu, patetičnu, bolesnu, egoističnu, euforičnu besedu o značenju sopstvenog života. To bi mogao da bude samo lični stav posle teškog buđenja iz mrtvih snova, da izlivi radosti surovog policijskog klovna nisu postali javni i očekivano neukusni.

Tako Dačić iz bolnice izlazi kao prinova, naročiti oblik hibridnog postojanja, kome je u iskušeničkoj tami otpala zmijska koža. I sada mu se primila nova i sveža, koja ga oblikuje u sebe više nego ikada pre. U odlučnosti da ostane ono što je bilo i ostalo od njega: poslušni egzekutor čudotvorcu koji mu je spasao život svojim postojanjem i bratskim nadzorom. Tek sada mu je dužnik, vrdanja više nema niti bi povratnik u život pomislio da vrda.

U velikom inventaru zahvalnosti, koji ne nadilazi uobičajene posmrtne trivijalije, Dačić posebno iskazuje poklonstvo „svom bratu Vučiću“, stavljajući ga ispred porodice. Tamo gde mu je i mesto.

Najbolji deo je obraćanje nepoznatoj sili, koju je uspeo da sačuva od gašenja. Ili ona njega, zasad nije sigurno. Pa uzvikuje: „Vratio sam se, živote!“ Dačić se obraća apstraktnom, neopipljivom simbolu koji svojom logikom određuje postojanje ili njegov prestanak. Ali, izvesno je da nežnom udvoričkom prozom timari „brata“ tamo gde ovome najviše godi. On je njegov život, njemu je pao u naručje. Ostaje tu to kraja i konca, spasa više nema. Ako je i bilo sumnje u sopstveni mračni rodoslov, posle buđenja je uveren da su za njega presušile sve nedoumice. Samrtnik se vratio i spreman je na sve. Samo čeka da mu se kaže šta je to. Za brata spasioca ostao je stih iz Miljacke, kad ponovo propeva: „Ja sve noći živim u samoći / Jer mogu biti samo tvoj.“

Vladar mu je poručio: nema više izležavanja. Još sedam dana, pa na posao.

Kad se dohvati snage, bolesnik će biti na slepom raspolaganju bolesniku. To je tragedija koja će nas još dugo držati na granici života, nezavisno od toga gde odlaze naši tamničari: u život bez limita ili uz najviše državne počasti.